Kako grupa želi? (grupa 9. dio, komentari 4)

Southgate stavlja želju na početak rasprave o grupi i čuva ju kao ključni pojam kroz tekst. Time otvara prostor za grupno poimanje želje i mogućnost oslobađanje želje psihoanalitičkog historičnog determinizma. Ovo zadnje je i dio reichovskog nasljeđa koji je otpočetka branio tezu da „neurotski simptomi“ izviru i sadašnje, aktualne frustracije želje odnosno, vjernije Reichu, nagomilane energije koja ne može naći svojeg izražaja odnosno zadovoljenja, i tek onda poprimaju oblik koji proizlazi iz njihove karakterne strukture i traumatičnih iskustva iz djetinjstva – prošlost daje samo ruho, energiju daje frustracija u danom trenutku. To je uostalom i vrlo očito kad želju promatramo u grupi. Neka osnovna grupna pretpostavka odjednom zahvati sve članove grupa bez obzira na njihovu karakternu strukturu i njihova iskustva u djetinjstvu. Dakako ljudi se odazivaju na svoj osobni način na to što prevladava u grupi, ali opet ne isključivo na način koji bi im diktirala njihova prošlost već i tako kako im nalaže uloga koju u grupi ostvaruju, u koju ih je grupa postavila. Kako će djelovati grupa u ograničenoj mjeri ovisi o sastavu njenih članova i njihovih osobnosti, ponekad su važnije prepreke u zadovoljavanju njihove zajedničke želje – izvodivost želje, stupanj suglasnosti o želji i načinu njezina ostvarivanja, adekvatnosti aktivnosti za ostvarivanje želje, raspolaganju sa znanjem i vještinama i mogućnosti za njihovo razmjenjivanje, postojanje potrebnih resursa i podrška u okolini.

U klasičnom poimanju želja je stvar pojedinca – u grupi vidimo da i grupa ima svoju želju. To je ono što drži tonus grupe, što ju dovoljno uznemiruje, njen izazov – zajednički ili grupni cilj, vizija – danas bi rekli projekt. Kako bi rekao Makarenko „koloniji treba Kurjaž“.[1] To je stvarna želja koju grupa ima. Jedna od bitnih postavki grupnog rada ponekad baš to da članovi grupe pronađu, osvijeste, artikuliraju svoju grupnu stvarnu želju.

Stvarna grupna želja je nešto što izranja iz grupne zbilje i razlikuje se od službene želje koja je obično apriorna, postavljena odozgo i izvana. U slučaju našeg seminara ona se čita u izvedbenom planu kolegija, ponekad se čita na pozivu na sastanak, može biti dio statuta neke organizacije. Premda je zapisana (i uzakonjena) to ne mora biti zbiljska želja članova grupe. I ako se radi o želji koja će biti identična službenoj, grupa mora pronaći svoju stvarnu želju u zbilji i realnoj interakciji između ljudi koji se sastanu.

Gledano s točke gledišta grupe želja je, znači, slojevita. Ima barem tri razine – ako upotrijebimo Supekovo imenovanje institucionalnu, grupnu i individualnu.[2] Iako se one prepliću u izražaju i osjećaju, svaka od njih djeluje na svoj poseban način, s vlastitim zakonitostima. Poneki put čini nam se da su, u našoj individualiziranoj civilizaciji, bitnije želje pojedinih ljudi, dok puno puta vidimo kako razine iznad grupne – trg, kultura, društvene vrijednosti, zakoni itd. dominiraju naši osobnim željama – bilo da ih sputavaju bilo da ih namame da rade za njih ili pak usmjeravaju osobne i grupne želje tako da im daju pogodan objekt želje.[3] Usprkos takvoj, možda pričinjenoj, dominaciji želje na različitim razinama postoje odjednom i u uzajamnoj su interakciji. Mogu biti disonantne – želje institucionalnog nivoa gušiti grupne ili osobne ali i obratno, kao npr. u Švejka, osobne i grupne subvertirati službene, i čak ismijati ih.[4] Mogu biti konsonantne, djelovati u cjelini ili pak mogu biti rezonantne i među sobom se ojačavati, tihom brujanju dati gromak glas. Mogli bi apostrofirati neku hijerarhiju tih razina (obično grafički nacrtamo apstraktnije razine institucionalnih želja na vrhu), međutim ako možda postoji hijerarhija apstrakcije i općenitosti, teško bi se složili da je neka razina važnija, mjerodavnija od drugih. Takva hijerarhija zavisi od hijerarhične strukture neke društvene cjeline, entiteta. U tome je politička. Demokratskija struktura društva ili njegovog dijela pridaje važnosti želja pojedinaca i grupa – a apstraktnije sheme ih osnažuju, rezoniraju te konkretne doživljene želje.

U shizoidnom rascjepu društva i pojedinca često grupu i grupnu želju smatramo samo posredstvom između dva pola. Iskustva u radu s grupama a i povijesni osvrt govore nam suprotno. U predmoderna doba subjektivitet grupe imao je prednost prema subjektivitetu pojedinca, ljudi su se poistovjećivali s grupom, zajednicom, klanom – bilo je važnije da preživi pleme no pojedini član toga plemena. Pojedinac je i danas, ako hoće mijenjati svijet ili nešto u njemu, Don Quijote – da preživi potreban mu je Sancho Panza. Kad se radi o društvenim promjenama to se može raditi samo u grupi, jedino grupa daje moć i riječ za promjene. U tom kontekstu grupne želje nisu samo autonomne već i transformativne – za pojedinca i za zajednicu i društvo.

 

Referencije

Delez, Ž., Gatari, F. (1990) Anti-Edip: kapitalizam i shizofrenija. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.

Makarenko, A. S.  (1947) Pedagoška Poema. Zagreb: Kultura.

Supek, R. (1963), Omladina na putu bratstva - psihosociologija radne akcije. Beograd: Mladost.

---

[1] Anton Semjonovič Makarenko bio je postrevolucionarni sovjetski odgajatelj napuštene djece. Njegov rad temeljio je na »materijalističkom« poimanju pedagogije i ljudskog bića, na organizaciji (grupe) kao temelju subjektivnosti. U jednom razdoblju se u koloniji za djecu koju je vodio elan grupe počeo urušavati, shvatio je da grupa da bude energična i skladna uvijek treba izazov. Našli su ga u Kurjažu, novoj i većoj lokaciji. Dobar, literarni opis njegovog djela može se naći u Pedagoškoj poemi, Zagreb: Kultura, 1947.

[2] Rudi Supek, jedan od najvažnijih hrvatskih i jugoslavenskih sociologa i socijalnih psihologa piše o tome u svom istraživanju omladinskih radnih akcija (Supek, 1963). Posebice zanimljivo je njegovo zapažanje da su očekivanja (želje) brigadira na početku i na kraju radne akcije skladnije s njihovim iskustvom nego na sredini akcije. Što uvelike odgovora običnom razvoju grupne dinamike (ovisnost – razočaranje – očaranje). No, Supek konstatira da se svake godine te razlike smanjuju. To objašnjava time da se i očekivanja posredstvom kulture, predajom iskustva s generacije na generaciju usklađuju s tim što se u brigadi stvarno događa. Znači želje prenosi i kultura, odnosno one se institucionaliziraju i putem kulturnog posredstva.

Drugi bitni pojam koji donosi Supekovo istraživanje je razlikovanje između akcije i aktivnosti. Potonje su sive aktivnosti koje obavljamo iz dana u dan, poput pranja suđa, koje zapravo nemaju ni početka ni kraja, često su više od instrumentalnog značenja. Dok su akcije vremenski ograničene, jasna je grupa koja ih odrađuje i imaju jasan cilj koji je treba ostvariti. To nadovezujemo na gornju raspravu o zajedničkim ciljevima, izazovima. Grupa đaka koja svakodnevno zajedno pohađa školu ima često minimalni cilj da preživi godinu – iz dana u dan. No kad odu zajedno na izlet ili pripreme zabavu pri kraju godine cilj je svima jasan.

[3] Zato je možda bolje govoriti, kao što govore Deleuze i Guattari (1990),  o asemblažima želje, o željećim sastavima, mašinama koje obuhvaćaju različite elemente, sastavne dijelove koji se nalaze na više razina i koje ih povezuju u zajedničkom djelovanju.

[4] Prema »Dobrom vojniku Švejku«, ratnoj satiri Jaroslava Hašeka iz vremena prvog svjetskog rata. Švejk nije samo oličenje humornog otpora prema apsurdnosti autoriteta nego je po mom mišljenju uz Pipi Dugučarapu, medvjedića Puja i McMurphyja iz Leta iznad kukavičjeg gnijezda jedan od četiri evangelista socijalnog rada.

Zakaj Švejk in ne Kafka? -- V spomin Vesne Vulović (1950—2016)

V seriji smrti ikon naše mladosti je pred prazniki umrla Vesna Vulović. V nasprotju z drugimi ikonami je bila čisto navadna ženska, ki se je v središču pozornosti znašla zgolj po naključju, ampak hudem in dramatičnem.

Ko sem novico prebral v Novem listu, sem jo objavil na FB s komentarjem: »Naključna heroina, žrtev terorizma iz sedemdesetih. Ob njeni postelji, kot po naključju, Švejk!«.

Napis ni dobil kaj dosti lajkov, pač pa ga je več ljudi objavilo na svojem zidu. Moji mlajši prijatelji verjetno niso niti vedeli, za koga gre.

Bila je stevardesa na JAT-ovem poletu, ki je zaradi bombe strmoglavilo nad Češko leta 1972. Zločin ustaškega terorizma. Prvo JAT-ovo letalo, ki je strmoglavilo (Pele se je zaradi varnosti, če je le mogel, vozil z JAT-om). Ena izmed prvih takih terorističnih akcij. Je edini človek, ki je preživel pad z več kot 10.000 m.

Zato je bila heroina tistega časa. 22-letno urbano, samostojno dekle, je postalo simbol odpora, rezistentnosti terorizmu, znak, da je tudi takšen napad mogoče preživeti. Heroina je postala naključno (accidental heroine), tako kakor so bili drugi sopotniki naključne žrtve terorističnega napada, žrtve, ki jih ni izbiral. Padli so samo zato, ker so bili potniki jugoslovanskega letala (pilot Slovenec).

Presenetljivo naključje zgornje fotografije je, da Vesna z zdravo roko objema lutko dobrega vojaka Švejka. Prav on daje črno beli fotografiji, ki jo osvetljuje svetloba bolnišničnega okna, v maniri hamburških fotografij Beatlesov, še posebno prisrčnost in pomen. Švejk je junak, ki naključja malih ljudi spreminja v vsakdanje gotovosti, ki iz malih ljudi naredi junake, ki se lahko zoperstavijo neizprosni logiki mnogo močnejših strojev.

Pa vendar, je najbrž šlo za naključje in za nenameravano sporočilo. V tistem času je bil Švejk namreč glavni češki spominek, trade mark češke identitete v socializmu. Vedno, ko je kdo prišel iz Češke, smo dobili kaj švejkastega, in velika lutka, ki se s stevardeso smehlja iz bolniške postelje, je verjetno največji možni prisrčni spominek, ki so ga lahko v tistem trenutku našli. Vsekakor boljša izbira kot plišasti medvedek ali celo slonček Dumbo.

Zakaj je bil Švejk takrat na Češkem tako zelo popularen in zakaj danes ni več? Švejk je bil simbol upora malega človeka (kakor tudi Vesna Vulović) proti avtoritarnemu sistemu (avstro-ogrske monarhije, vojske). Zato je bil maskota češkega upora, civilne neposlušnosti in trdoživosti vsakdanjika, ko se ta sreča s stroji, ki ga hočejo ukrojiti. S tem si sicer lahko razložimo njegovo popularnost med ljudmi v času Husakovega stalinizma. Ne pove pa nam, zakaj so ga kot nacionalno maskoto dovolili, bil je namreč skorajda eksplicitna kritika režima; režima, ki je vlekel skorajda več iz avstro-ogrske avtokratske birokracije kakor pa iz ruskega patriarhalnega despotizma, ki je izvorno oblikoval stalinizem v Sovjetski zvezi.

Odgovor lahko najdemo v dveh smereh. Hašek je bil komunist, niso ga mogli preprosto izbrisati iz nacionalnega panteona – nacionalizem je bil bistveni sestavni del stalinistične ideologije. Stalinistični režimi so pa tudi, ne glede na to, koliko so bili trdi, ljubili satiro in jo podpirali. Da so ljudem dali ventil za sproščanje napetosti in frustracij, pa tudi zato, da so ohranili videz, pa tudi možnost dejanske kritike sistema.

Švejk je še vedno najbolj žlahtna propaganda komunizma kot ideje osvoboditve in sožitja.

Od devetdesetih let prejšnjega stoletja, od tranzicije naprej, nam iz Prage nosijo Kafkove spominke.  Narodnega Švejka je zamenjal svetovljanski K. Kafka je ustreznejši avtor za post-blokovski svet.

Neverjetno je, kako sta Hašek in Kafka vzporedna. Živela sta v istem času, v istem kraju, celo se oba v mladosti spogledovala z anarhizmom, a se zares nikoli nista dotaknila en drugega. En introverten, drug ekstraverten, sta govorila dva različna jezika, blodila po različnih labirintih – zavarovalniških in pivniških, izgorela hkrati na povsem različen način, oba umrla od različnih pljučnih bolezni, hkrati se oba smejala istemu stvoru birokratskega (ir)racionalizma, vsak na svoj način, in ga tudi vsak po svoje privedla do ekstrema, ki razkrije njegovo absurdnost.

Kafkov način ni tako neposreden, vsakdanji. Švejk pokaže, da so predpostavke mega-stroja v vsakdanjem življenju neumne in neizvedljive. Hvali norost vsakdanjega življenja. Norost, ki jo »hvali« Kafka, je norost samega stroja, ki preobraža vsakdanji svet, da komaj kaj od njega ostane.

Zato je Kafka danes ustreznejši suvenir iz Prage. Zdaj deluje samo še stroj, brez človeka.

Vesna Vulović je ušla desnemu, fašističnemu terorizmu. Tudi če se nismo s terorizmom strinjali, smo takrat lahko navijali za leve ali desne teroriste. Imeli so različne cilje – vzpostavo fašistične diktature ali ljudsko vstajo in revolucijo, imeli so drugačne metode – desni so napadali ljudi, da bi sejali paniko, levi pa predstavnike režima, da bi opogumili mase k revoltu. Na srečo oba neuspešno.

Danes ni distinkcije med levim in desnim terorizmom. Obstaja, kot je že obstajala takrat, le razlika med državnim in podtalnim terorizmom. Pa še ta se izgublja. Vtis je, da se je hladna vojna končala, da bi se lahko nadaljevale vojne med vohunskimi službami.

Vesna Vulović je bila v resnici, še bolj pa tisti, ki nesreče niso preživeli, kafkovska žrtev, saj ni bilo in še vedno ni jasno, zakaj so umrli. Sama Vesna, je, ko so ji omenjali, da je imela srečo, da je preživela, odgovorila, da sreče pač ni imela, imela je nesrečo, da je bila prav na tistem letalu.

Pa vendar, na zgornji sliki, bi si le stežka predstavljali, da bi poleg Vesne Vulović na bolniški postelji ležala plišasta lutka Gregorja Samse, preobraženega v žužka. Ne le, da Švejk bolje ponazarja žilavost malega človeka – gotovo je tudi boljši posteljni tovariš. Pa čeprav le v bolniški postelji mladega dekleta, ki nas spodbuja k življenju.

SLAVA PADLIM BORCEM!