Ko odide nekdo izmed nas …

V spomin na Johna Southgatea

 

 

Ko odide nekdo izmed nas, je to vedno izguba. Tudi če si z njim izgubil stik že davno prej. Ko se človek, s katerim si nekoč imel intenzivne stike, zgubi s tvojega življenjskega obzorja, ne zaradi kakšnih nesoglasij ali zamer, ko se pač vajine življenjske poti razidejo, bolj zaradi naključnih dogodkov, izgube pravzaprav ne doživiš, morda celo ne opaziš. Seveda te nanj občasno spomni kakšna skupna stvar – ko gre za Johna, ko vzameš v roko njegovo delo, ko ga citiraš ali usmeriš študente, naj berejo njegove stripe.[1] Ob lepih spominih ti je lepo, občutek izgube, ki se nakaže, pa nemudoma potolažiš z mislijo, da ga boš poklical, mu pisal, obiskal – kar pa seveda ne storiš, kakor tega nisi naredil že vrsto let. A ko človek umre, je ta, prej komaj zaznavna izguba, dokončna, neizpodbitna.

Takrat je priložnost za slovo, tokrat dokončno. Čeprav potrti, obujamo lepe spomine. Na človeka, na trenutke, ki smo jih skupaj preživeli, na stvari, ki smo jih skupaj delali. Je čas izgube in rekonstrukcije. Je čas prehoda – ne samo za Johna, tudi za nas. Kar je bilo njegovo in naše, je zdaj samo naše. Johna ni več, da bi nam ugovarjal, ko se odzovemo na njegovo misel, ali pa, da bi, kakor se je pogosto zgodilo, bil presenečen in da bi rekel: »Še sam se tega ne bi spomnil!«, To, kar tudi sicer velja, da se, ko nekaj izrečeš, zapišeš, temu tudi odrečeš, postane absolutno. To Johnu nikoli ni bilo posebno mar, zadovoljen je bil, da lahko kaj podari, in vesel, če smo darilo sprejeli. Zdaj, ko mu ne more biti mar, je mar nam. Kar je ustvaril, ni dediščina, je skupno dobro. Skupno dobro, ki ga lahko vsak uporabi na svoj način in v svoj namen. Skupno ni le v tem, da je vsem na voljo, skupno je tudi, ker nas, hoteli ali ne hoteli, povezuje. Tako, kakor nas je nekoč povezalo prav z Johnom.

 ***

Johna sem prvič srečal na ljubljanski železniški postaji, kolodvoru. Spoznal sem ga po klobuku in pipi (tako mi je naročil) in pa po dveh najstniških otrocih – Leonu in Eli.[2] Utrujeni od 24-urne vožnje so bili veseli, da so prispeli na cilj. Pravzaprav ne še, čakala jih je, po premoru, še pot (takrat ne z avtom, ampak vlakom) na tabor Črnega Mrava v Marindolu ob Kolpi. Od tam pa na poletno šolo v Štatenberg.

Seveda smo Johna poznali že prej, a le po njegovih delih. Prvič sem ga zasledil leta 1978 v članku v reichovski reviji Energy and Character, ki jo je urejal David Boadella in na katero sem se kot nadobuden Reichovec bil naročil.[3] Članek je pritegnil pozornost, saj je odstopal od siceršnje vsebine revije, ki se je posvečala predvsem temam reichovske telesne terapije, včasih tudi vprašanjem »energije«, kot jo je zastavil Reich – tako v filozofskem kot tudi eksperimentalnem smislu. Tu pa je bil članek, ki se je ukvarjal s psihodinamiko procesov samoupravljanja oz. »delovne demokracije« v zadrugah. Ne le manjkajoča družbena razsežnost, privlačila je tudi skupinska dinamika, ki je pomembno krojila življenje raznih terapevtskih šol, a so večinoma bile nanjo slepe. Ne le za boljše delovanje teh skupinic, temveč tudi pri samem terapevtskem delu, ki je večinoma potekalo skupinsko, a brez posebnega ozira, kaj se v skupini dogaja. Mene osebno je branje tega članka motiviralo, da sem naposled prebral Bionovo klasiko.[4]

Ta drobec sem skorajda pozabil, dokler mi John ni poslal stripa, ki je kompletno predstavil študijo, o kateri je poročal.[5] Je pa pomemben za razumevanje Johnove poti in sploh stanja duha na začetku neoliberalizma. V tovrstne terapije in v gibanje za človeško rasti (oz. novih humanističnih terapij) so se v sedemdesetih letih prejšnjega stoletja veliki meri zatekli aktivisti 68'. Nova levica je namreč zahtevala ne le spremembo ekonomskih družbenih razmerij temveč tudi spremembo miselnosti, prevrat v naših glavah in dušah. Revolucijo subjektivnosti. Po zatrtju revolucionarnega vrenja, ko ni bilo več toliko masovnih protestov, zasedb fakultet, šol in tovarn, so bile aktivistom na voljo tri opcije. Prava je bila trdovratno vztrajati v političnem boju, se organizirati podtalno in militantno z namenom sprožitve ljudskega oboroženega upora – kar je pripeljalo do nastanka Rdečih brigad v Italiji in Frakcije rdeče armade v Nemčiji. Druga je bila v smislu »dolgega pohoda skozi institucije«, tretja pa posvetiti se spreminjanju subjektivnosti – miselnosti, odnosov, sebe – kar je pomenilo udinjati se v psihoterapiji.[6]

A ta terapija je morala biti drugačna od klasičnih. V duhu tistega časa je morala biti skupinska, neposredna in nekonvencionalna. Morala je obljubljati nekaj več kot ležanje na kavču, morala je organizirati (ali vsaj inscenirati) duševni prevrat, izbruh potlačenih čustev, upor proti ponotranjenim avtoritetam in hipno osvoboditev in možnost ustvarjanja povsem drugačnih odnosov tukaj in zdaj. John se je iz organizatorja demonstracij prelevil v organizatorja tovrstnih dogodkov in praktik. Med drugim je bil, če se prav spomnim, tudi eden izmed vodilnih članov Quaesitorja, prvega centra za osebno rast in humanistično terapijo v Londonu, ki ga je nekaj časa vodil drugi naš znanec David Brandon.

Problem, s katerim so se morali ob prehodu iz političnih gibanj v terapevtska bivši aktivisti in antiavtoritarci spopasti, je bil v tem, da je že sam obrazec, ki ga terapija uvaja, avtoritaren. Zelo očitno je, da je terapevt avtoriteta, pa naj je tako sproščena in prisrčna. Odvisnost terapirancev od njega ali nje pa očitna. Razrešitev protislovja med odvisnostjo od avtoritete terapevta in bojem zoper patriarhalno avtoriteto se je kazala v skupinah brez vodij (leaderless groups) in pa v sosvetovanju – terapevtskem delu na vzajemen način.

Bosonogi psihoanalitik je Johnovo delo, ki je najbrž doživelo največ ponatisov.[7] Je sinteza dveh tovrstnih tradicij – samoanalize, kakor jo je že zdavnaj zastavila socialno usmerjena psihoanalitičarka Karen Horney, in sosvetovanja (co-counselling), ki ga je desetletje prej razvil Harvey Jackins. Na eni strani gre za povsem logično sintezo, saj gre za podobno prakso, na strani teorije pa, v luči tistega časa, za nezdružljivi teoretični izročili. In prav v tem je bila genialnost Johnove sintez, sestaviti na videz nezdružljive komponente, ki potem delujejo kot celota.

Prav ta majhen priročnik je bil povod, da smo se z Johnom povezali. Lidiji Kunič, takratni knjižničarki in predavateljici angleščine na VŠSD se je zdel strip tako zelo odličen, da ga je kar začela prevajati in smo ga sklenili na bolj-kot-ne fanzinski način izdali.[8] Da ne bi bil povsem piratski, sem pisal Johnu in s povratno pošto dobil paket, v katerem je bilo – še več stripov.

Strip o skupinski dinamiki v skupnosti (community and co-operative group dynamics) je bil tombola.[9] Bil je natančno tisto, kar smo si želeli. Govoril je o resničnih skupinah, ki samoraslo delujejo v skupnosti, ne pa o skupinskih procesih v nekih posebnih, umetno ustvarjenih skupinah, ki jim je spoznavanje skupinskih procesov glavni in edini namen. Skupinsko dinamiko je postavil v družbenih kontekst, v okvir tega, kar skupina dela in si želi ustvariti – torej v okvir organizacijskih in proizvodnih procesov, ne le čustvenih dogajanj. Fascinirala nas pa je tudi sinteza, ki jo je John ustvaril, in sicer sinteza treh avtorjev, treh misli, ki so za nekatere izmed nas bile magistralnega pomena.

John je v izhodišče postavil željo skupine in ugotovitev, da je dogajanje v skupini odvisno prav od zmožnosti skupine željo uresničevati, oziroma od notranjih in zunanjih ovir, da bi jo uresničili. Se pa želja, tako John, oblikuje v orgazmičnem procesu, ciklusu. To je življenjska, in radoživa, ustvarjalna osnova skupine, ki jo je John prevzel od Reicha, a jo v smislu skupinskih procesov razumel na Bionov način – kot zaokroženo sosledje negovanja, energiziranja, vrha in sproščanja. Tako je John preimenoval Bionove osnovne predpostavke odvisnosti, boja ali bega in parjenja. Te se pojavijo na način, kot jih je opisoval Bion, takrat, ko se zgodijo zastoji (v Reichovem besedišču »staze«) pri uresničevanju skupinske želje, iz ustvarjalnega skupinskega procesa nastane kaotično izmenjevanje temeljnih počutij o metafizičnem namenu skupine. Vmesne skupine niso več sinteza oz. kompromis med »delovno skupino« in osnovnimi predpostavkami, kot je nakazoval Bion, temveč med ustvarjanjem in destrukcijo, med zmožnostjo in nezmožnostjo uresničevanja skupinskih želja.

Tretji kralj, ki ga je John pripeljal na prizorišče je bil ob Reichu in Bionu, Paolo Freire. A ta nastopi drugače kot prva dva. Ne vzpostavlja osnovne matrice dogajanja v skupini, pač pa je orodje skupine, da bi postala bolj ustvarjalna, Freirov pristop omogoča ozaveščanje o resničnih skupinskih in skupnih željah in načrtovanje delovanja v skupno dobro, s tem pa tudi večjo stopnjo ustvarjalnega procesa. Raziskovanje želje na institucionalni oz. statutarni ravni, na ravni skupinske ali dejanske želje, osebnih in na koncu nezavednih želja v skupini, ozaveščanje o fazah razvoja in delovanja skupine na registrih produkcije, organizacije in čustvenih odzivov, je akcijsko raziskovanje, način kako skupina postane subjekt.

Prav strip kot medij, ob Johnovi tenkočutnosti in inventivnosti, omogoča predstavitev razmeroma zapletene materije na dokaj razumljiv, a ne poceni način. Prav okvirčki, njihovo sosledje, mešanica risb, izjav protagonistov in spremnega teksta omogoča, da je John postavil tri opuse treh pomembnih ljudi enega zraven drugega – tako da se niso le dopolnjevali, ampak tudi medsebojno oplajali. V njem bralec dobi osnovno informacijo o Bionu, Reichu in Freiru, hkrati pa zelo dober vpogled v delovanje skupin v njihovem »naravnem« okolju, vpogled, ki je dovolj praktičen, da človeka opremi za delovanje. Johnov strip ni banalizacija kompleksne teorije, ni poljudnoznanstvena predelava ezoteričnega védenja, je predstavitev teorije v njeni praktični izpeljavi (praksis), nared za uporabo.

Tudi sicer, v navadnih linearnih besedilih, je John uporabljal slike, sheme, ki ponazarjajo procese. Bil je velik shematik in s temi shemami omogočil spoj med idejami in pojmi, ki se sicer zdijo nezdružljivi, ki imajo svojo lastno logiko in konsistentnost, ki je ni mogoče uporabiti na neki povsem drugi ravni človekovega obstoja oz. delovanja družbe. Prav stripovski način razmišljanja in izkušnja jazz glasbenika (John je bil odličen pianist) mu je omogočila ustvarjati sinteze tam, kjer jih drugi nismo mogli, in ki niso bile le površna eklektika tistočasnih trendov.

To pa je bilo izrednega pomena v tistem času. Takrat se je namreč končevala sektaška ekskluzivnost, ki so jo zahtevale posamezne šole, ki so se od Freuda (in še pred njim) cepile od osnove usmeritve in vsaka posebej, pa čeprav so naslavljale zelo podobno snov, zahtevale podrejanje njihovim kanonom. V pohodu iskanja resnice je resnica lahko samo ena. V resnici pa se je zgodilo prav nasprotno. Množenje, pravzaprav rojenje psihoterapevtskih šol in teorij, ki so jih spremljale, je ustvarilo terapevtski nakupovalni center, v katerem so se ljudje željni spoznanja sprehajali od stojnice do stojnice, nabirali izkušnje in jih potem pri svojem delu ali preprosto v življenju, v glavnem neselektivno, uporabljali.

Sprehajal se je tudi John. A njegov sprehod je bil nekolikanj drugačen. Podobno, kot se je sprehajal po taboru in opazoval otroke pri igri, ne da bi se prav zares v dogajanje vključil, hkrati pa si dovolil navdušenje ob tem, kar je videl, je dojemal nepregledno in kaotično pokrajino raznih praks dela z ljudmi. Kot se je na taboru, potem raje umaknil v jedilnico ali bližnjo gostilno, da bi o tem, kar je videl in izkusil, premislil, skiciral shemo, ki naj bi izkušnjo zajela, je storil tudi ob svojih teoretičnih in prakseoloških sprehodih. Njegova prednost je bila tudi v tem, da ni nikoli (razen morda na koncu svoje kariere) pripadal neki »šoli« ali hotel ustanoviti svojo, raje se je, kot odbegli junec, pasel tam, kjer je bila trava sveža in okusna. Zato je čar njegovih mnogih sintez prav v tem, da v njih neko misel, pogled, ki jo je pri nekem avtorju spoznal, ni podredil drugi, ki naj bi nastajajočemu miselnemu sistemu bila vodilna. V delovanju skupine so registri čustev, proizvodnje in organizacije enako pomembni, se izmenjujejo v razločnih pojavnosti, ki ima vsaka svojo logiko. Prav tako ni merodajna niti institucionalna »želja«, ne privatna, ne dejanska skupinska niti ne nezavedna. Pomembno je, kako med seboj odzvanjajo.

Johnov zastavek ni bil zgolj teoretičen, konceptualen – dognati, kako so ravni človeške eksistence med seboj povezane, kakšno je bogastvo njihove slojevitosti, temveč se je trudil tudi ustvariti praktične, izkustvene povezave – ne le spoznavanja, tudi delovanja.

***

 V času, ko smo se dejansko srečali, se je ukvarjal s temama zunanje in notranje skupinske dinamike[10] in skupnostnih svetovalnih krogov (ali krožkov).[11] Pri slednjih je šlo za korak naprej od Cathy, ki v stripu izvede »naredi si sam« svetovanje za stanovanjsko zadrugo, ki bolj instant rešitvi, da dogajanje v neki skupini opazujejo krogi, ki na način okroglega akvarija (fish-bowl), spremlja več ravni skupinskega dogajanja (denimo: čustveni, organizacijski in proizvodni) hkrati. Za notranjo in zunanjo skupinsko dinamiko pa velja, da skupinski procesi ne potekajo zgolj zunaj v dejanski skupini, temveč tudi znotraj med več deli človekovega samega sebe, ki ni enovit. Notranja skupinska dinamika se oglaša na zunanjo in obratno.

Ti ideji nam je predstavil še isto leto na poletni šoli sekcije za skupinsko dinamiko v gradu Štatenberg, kamor smo se preselili s tabora v Marindolu in ki nam je ostala v spominu ne le po neskončnem Ču-ču vlakcem po grajskih sobanah temveč tudi prav po Johnovi delavnici. V njej je združil obe ideji tako, da je notranji krog igral razne dele neke imaginarne osebe, ki smo si jo na asociativen način izmislili. Človek, ki smo ga takole frankensteinsko (in štatenberško) ustvarili, je bil nadvse zanimiv lik. Nadeli smo mu celo ime (Florijan ali Felicijan, priimka se pa ne spomnim). Ko smo drugo jutro v časopisu prebrali osmrtnico za patra s skoraj identičnim imenom (če je bil naš lik Florijan, potem je bil ta Felicijan) in priimkom, nas je vrglo na rit.[12] Velja pripomniti, da niti udeleženci delavnice niti John nismo bili mistično usmerjeni, nas pa je ta sinhronost močno zabavala.[13]

Je pa to bila tudi najava povratka »h koreninam« – psihoanalize. Danes se ta povratek zdi povsem v sozvočju z epoho »svinčenih let«. Od eksplozije ego psihologije na vse strani v smislu slogana oseminšestdesetih, da je »vse možno«, k minimalizmu Lacanovega označevalca ali, na drugi strani, resničnosti travme v otroštvu (Alice Miller). Za Johna je bilo oboje možno. Za nas je to pomenilo, da smo se naslednjih nekaj let na poletnih šolah ukvarjali s skritimi otroki v nas. John se je pri tem premiku deloma vrnil k samoanalizi Karen Horeneyjeve, a z novim sporočilom, da otrok, ki se skriva v nas potrebuje zagovornika, nekoga, ki je priča krivicam, ki so se mu godile, nekoga, ki ga lahko neguje in okrepi.[14] Tokrat je bil glavni medij samoanalize prosto asociativno dopisovanje – malce tudi po vzoru na korespondenco Freuda in Fliessa, ki ga je John proglasil za enega od prezrtih pionirjev samoanalize.[15]

Tu približno, ali točneje v Bohinju, so se prenehali Johnovi kontinuirani obiski in redno sodelovanje z nami. 10. poletna šola sekcije na temo »psiholoških« pravic otrok je bila najbolj obiskana, a hkrati tudi labodji spev tega gibanja. Veliko nas je na tisto poletno šolo pripeljalo svoje otroke, zanje pa smo morali poslej skrbeti. Ne le za tiste, ki so skriti v nas.[16] Stike z Johnom smo še vzdrževali, a bolj kot posamezniki in bolj kot njegovi gostje v Londonu, kakor da bi on gostoval v Jugoslaviji, ki je potem tudi ni bilo več.

John formalno ni bil del projekta Tempus, ki je zaznamoval marsikoga od nas in pustil pečat v slovenski sociali, je pa tudi v tem pustil svoj odtis – še zlasti pri nekaterih, ki so bili na praksi v Londonu in se z njim večkrat sestali, pa tudi preko bogate mreže stikov, ki jih John zaradi svoje večstranosti imel, prišli v stik z zanje pomembnimi strokovnjaki.

V Londonu smo Johna obiskovali v prostrani hiši, nedaleč od Hampsteadskega parka, lučaj stran od Parlamentnega griča, na katerem so otroci lahko spuščali zmaje. Včasih mu je bilo malce nerodno, da živi v tako prestižnem becirku, a je bil ponosen na to, da se je tja preselil kot član stanovanjske zadruge. Sčasoma so se drugi člani odselili, John pa je prevzel njihove deleže. Ponosen je bil tudi na svojega soseda Erica Hobsbawma, ki se je nekoč Johnu, mimogrede, na pošti, pohvalil z novim prevodom neke od njegovih knjig, John pa njemu nazaj s slovenskimi prevodi v Jugoslaviji – kjer takrat Hobsbawm še ni bil preveden. Je pa naslov 12 Nassington Road, NW 3, bil stalnica v njegovem življenju. John je v svojem času ustanovil številne organizacije – inštitute, centre, založbe – večina jih je imela isti naslov. To je bila njegova »varna baza«, ki mu je omogočala številne izlete, materialna osnova, da se je s Kate ustalil v tokrat v Bowlbyjevem centru in revijo Attachment (Navezanost). Omogočila pa mu je tudi, da je konec življenja, navkljub demenci, preživel prijazno v okolju, ki sta si ga ustvarila in ob jazzu, ki mu ga ni odvzela niti bolezen.

***

Ko rečemo, da je bil John eden izmed nas mislimo na dvoje. Na to, da nas je družila sočasnost idej, ki smo se jih lotili in ki so nas pripeljale skupaj. Pa tudi na to, da je bil, čeprav izjemen, navaden človek. Bil je učitelj brez katedra. Dostopen in radoveden. Od njega smo se naučili marsikaj. Naučili smo se, da je delo z ljudmi predvsem ustvarjalna praksa, da je nezavedno predvsem ustvarjalna zmožnost, da so proste asociacije lahko umetnost in ni treba, da jih imamo le kot orodje mukotrpnega rudarjenja po človeški psihi. Da je delo z ljudmi umetnost, kot Judo – nežen način učenja, v katerem oba udeleženca padeta, da bi se naučila o življenju nekaj novega.

Pokazal nam je, da je možno ustvarjati sinteze, da ni treba človekovo eksistenco zvesti na eno samo raven delovanja, da je naše življenje slojevito, da je treba razne ravni bivanja obravnavati spoštljivo, doumeti njihovo konsistenco in načine kako odzvanjajo na drugih ravneh. Pokazal je, da imamo pravico, morebiti tudi dolžnost, razmišljati široko, da si moramo zaupati in upati ustvarjati pogumne miselne sisteme in da tem sistemom daje konsistentnost etična podlaga – predvsem pravičnosti in zagovorništva šibkih. Da radovednost ustvarja znanje. Da znanje ni kultna zadeva in da ga lahko ustvarjamo predvsem, če ostanemo, in z njim postanemo, neodvisni.

Opogumljala nas je prav njegova nepretencioznost. Če je bil učitelj, je bil tudi učenec, če je bil analitik, je bil tudi analizand, ko je bil avtor, je bil tudi bralec. Tudi ko je bil izumitelj, je bil tudi izum in kot aktivist tudi del akcije. Naučili smo se, da ideje ustvarjamo sočasno in da imamo pravico do radovednosti in do pogumnih misli in dejanj.

Smrt sočasnost prekine. A le za toliko, da se prestavi na drugo raven. Na raven skupnega. V tem nas povezuje Johnova smrt.

---

[1] Po nekem naključju je bilo v zadnjem letu in pol takih priložnosti veliko. Johnov strip o skupinski dinamiki sem izdatno uporabil v Osijeku ob izvedbi predmeta skupinskega dela in ga masovno citiral v blogih, ki so takrat nastali (začenši z: Flaker, V. (2016), Zašto (opet) grupna dinamika? (predgovor). Vito Flaker agenda [blog], sreda, 27. november 2019, dostopno na: http://vitoflakeragenda.blogspot.com/2019/11/zasto-opet-grupna-dinamika.html). Nazadnje pa v knjigi o dezinstitucionalizaciji (v poglavju o osemdesetih letih), ki sem jo končal prav takrat, ko je John preminil.

[2] Leon je dobil ime po Trockem, Ela bržkone zaradi jazza.

[3] Southgate J. in Randall, R. (1978) Work democracy and Character, Energy and Character, May 1978.

[4] Bion, W.R. (1963), Experiences in Groups. London: Tavistock.

[5] John Southgate in Rosemary Randall, Psychodynamics of Self-managed groups, Loughborourgh University.

[6] Oseminšestdeseta so na novo odkrila Wilhelma Reicha, ki je govoril prav o tem in ponudil sintezo med marksizmom in psihoanalizo. Zato ni čudno, da se je veliko aktivistov v svinčenih letih usmerilo prav v reichovske pristope.

[7] Southgate, J. in Randall, R. (1976) The Barefoot Psychoanalyst, London: Association of Karen Horney Psychoanalytic Counsellors.

[8] Southgate, J. in Randall, R. (1984) Bosonogi psihoanalitik: ilustrirani priročnik terapije samopomoči, Ljubljana: Društvo psihologov SR Slovenije, Sekcija za skupinsko dinamiko in osebnostno rast, Višja šola za socialno delo.

[9] Southgate, J. and Randall, R. (1980), Cooperative and Community Group Dynamics. London: Barefoot Books;

[10] Southgate, J. (1983) Inner and outer group dynamics: working paper No. 1 for students on psychoanalytic counselling and groupwork courses, London: The Polytechnic of North London.

[11] Southgate, J. (1985), Community Counselling Circles. London: Institute of Social Inventions.

[12] Z Zoranom Pavlovićem sva se pogreba tudi udeležila, saj je še eno naključje hotelo, da sva imela prav na dan pogreba v Mariboru, kjer se je ceremonija vršila, na problemski konferenci mladinske organizacije predstavitev izsledkov raziskave o mladinskih delovnih akcijah (tudi v stripu), ki sva jo izvedla tisto poletje. Zvedela sva, da je bil to zelo priljubljen pater, duša in srce organiziranih romanj.

[13] Je pa res, da je za idejo notranje in zunanje skupinske dinamike, ki jo je John ta čas razvil, bila, med drugim, inspiracija tudi duhovna razsežnost, ki jo je John pripeljal iz del Kena Wilberja.

[14] Southgate, J. (1988) The Practice of the therapist advocate, Journal of the Institute of Self-Analysis, vol. 2, no. 1, April 1988, pp. 21 – 56; napisal ga je na počitnicah na Krku 13. avgusta 1987.

[15] Southgate, J. (1987) The Forgotten Pioneer – Robert Fliess, Journal of the Institute of Self-Analysis, vol. 1, no. 1, January 1987, pp. 138–153.

[16] Southgate, J. (1990) Skriti otrok v nas, v: Z. Pavlović (ur.) Psihološke pravice otrok: simbioza in avtonomija: gradiva 10. mednarodne poletne šole Sekcije za skupinsko dinamiko Društva psihologov Slovenije (Bohinj, avgust 1989), Ljubljana: Društvo psihologov Slovenije, str.80–90.

Autonomno, zajedno, sa željom, demokratski, prema van (23. dio, sažetak)

Ono što sam mislio da će biti kraća serija blogova rasteglo se (predvidljivo, ali ne predviđeno), pa skoro, do epskih razmjera. Najvjerojatnije nisam napisao sve o čemu smo pričali, ali jesam napisao neke stvari o kojima nismo, koje su mi pale na pamet pri pisanju blogova. Ovo je sad završni, pretposljednji blog. U njemu sažimam ono što mi se učinilo bitno u prethodna dvadeset i tri bloga. Sažetak je opet dulji (najduži blog) nego što bi trebalo. Molim za strpljenje, možda se isplati.

Definirati autonomnu stvarnost grupe

Na početku smo grupu definirali kao društveni entitet koji je više od zbira pojedinaca; njih u grupi druže zajednički ciljevi, ponekad opasnost odnosno volja za preživljavanjem, te skupna pravila ali i veze među ljudima koji spadaju u grupu – njezinim članovima. Baš je članstvo integral ta četiri temelja odnosno osovine ili dimenzije postojanja grupe i daje grupi temelj, kao što tijelo daje pojedinom čovjeku, područje (geografsko ili interesno) zajednici, nacija državi i svijet globalnom društvu.[1]

Ono daje grupi autonomnost postojanja i djelovanja, jer članstvo grupe biva bez obzira na prostor ili vrijeme isto – ista grupa postoji na različitim mjestima i u različita vremena. No, kako smo u nastavku vidjeli vrijeme trajanja grupe ograničeno je, obično čak i više od života pojedinca, i bitno je kraće, po definiciji, od trajanja institucija ili zajednice. To je i prednost grupe koja kao društveni entitet postoji između pojedinca i zajednice, zbog svoje konačnosti, premda i grupe teže ka nesmrtnosti, imperativ da nešto značajno naprave u grupi je jači. Zbog toga možemo grupu smatrati, usprkos njezinom kratkom vijeku, stvarnijom od osobnosti i zajednice, ali i utvrditi da se ona ostvaruje baš na sučelju baš ovih aveta, virtualnih bića – bez obzira koliko oni bili stvarni ili ne.[2]

Raditi zajedno, u grupi

Dok smo grupu uspjeli, premda kompleksno, definirati, više imamo poteškoća s definicijom grupnog rada. Već na jezičnoj razini sintakse ablativ odnosno prislovna odrednica „u grupi“ može se tumačiti na više načina (iako smo naglasili da ga je treba razumjeti kao „akompanjativ“, kao rad zajedno s drugima, što stvara pleonazam jer na taj način „grupni“ i „socijalni“ rad znače isto).

Teško je dakle zamisliti socijalni rad ne da bi se radilo o grupi. No grupni rad kao metodički entitet, kao što je nekad, za vrijeme dominacije terapeutskog modela socijalnog rada, bio, skoro pa ne postoji više.[3] Naravno da grupe u socijalnom radu postoje i teško je zamisliti socijalni rad bez grupne dimenzije, no one postoje kao „prirodno“ okruženje socijalnog rada ili njegovo polazište, a u svakom slučaju kao jedan od registara[4] socijalnog rada, kao dimenzija koja ima svoju konzistentnost i svoje posebne značajke, koju treba pratiti, imati na umu i dakako koristiti je.

Stoga je znanje o grupi i kako raditi u grupi, a pogotovo s grupom u socijalnom radu, potrebno. Teorijsko znanje može se pribaviti iz knjiga, iskustveno iz šegrtovanja. Je li to dovoljno? Možda i je, ali minimalno. Takvo učenje garantira samo nastavak istog, za nešto novo, za promjene potrebno je više. Ono što grupni treninzi nose sa sobom je, ne samo metoda eksperimentiranja, nego i eksperimentalni etos – treba pokušati, treba stvarati nova iskustva, oblike i činove. Uz to takva grupna zbivanja imaju potencijal povišenja energije u grupi, što nije od velikog značenja ako se grupa raziđe, no može biti značajno kad se radi o grupama kojima je to početak neke duže aktivnosti.

Razvoj grupne želje

Sljedeća stvar koju treba naglasiti je da grupa nije samo struktura nego je u prvom redu proces. Da grupa nastane, postane, treba vrijeme i činovi koji je osnivaju. Poželjno je da taj proces bude stvaralački, čak orgazmični ciklus (Southgate), posljednje znači da ima eros, naboj, da znači napon i pražnjenje tog napona. Baš taj napon ostvaruje grupu, daje joj moć da bude realna, da postoji. Pojedine faze tako zacrtanog grupnog procesa potkladaju osnovne pretpostavke o tome zašto se grupa sastala – njegovanje da je neko zaštiti; energiziranje da se bori ili bježi od neprijatelja; opuštanje da parenjem stvara svoju budućnost. Na realnoj bazi, iz pogleda bilo pojedinca bilo institucije te su pretpostavke sulude, u najmanju ruku imaginarne. No iz perspektive grupe – i njenog iminentnog kraja one su itekako realne. Zato je bitan spoj tog osjećajnog ljepila grupa sa racionalnim raspoređivanjem snaga (za dostizanje svjesnog grupnog cilja).[5] Kako će grupa sadržati svoje emocije između ostalog je i stvar scenarija ili dizajna koji grupa primjeni za svoj razvoj. Osjetljivošću za proces, za druge, prihvaćanjem, poticanjem i opuštanjem možemo voditi grupu (ili još bolje grupa voditi sebe) prema stvaralačkom procesu.

Tome doprinosi i stvarna grupna želja odnosno otvaranje mogućnosti da se ona izrazi. Bilo kakva bila apriorna, institucionalna želja odnos tako definirani cilj grupe, grupa ju mora pronaći, izumiti i u stvarnosti svog postojanja. Uz to osobne želje članova grupa moraju biti ili skladne ili barem ne ići na štetu onoga što grupa želi, na što cilja. Umjetnost života grupe je i kako osedlati nesvjesne sile koje je nose – da je ne pojedu već da stvaraju ono što grupa želi.

Etički imperativ demokratskog, višeglasno vođenja grupe

Jedno od najbitnijih pitanja u bilo kojoj grupi je pitanje vođe. U lik vođe projiciraju se želje članova grupe i grupe same, u njegovoj funkciji sjedinjuju se svi najbitniji grupni procesi i djelovanje grupe. Učenje grupne dinamike bio je baš projekt demokratizacije vođenja grupa. Ono pokazuje da vođenje grupe i njeno funkcioniranje može biti i demokratsko i socijalno – odnosno ne treba biti autokratsko ili nikakvo. Pokazuje također da su obični članovi grupe najbolji vođe jer baš oni imaju potrebu, čak nuždu, da mobiliziraju iznutra grupe ono što grupa ima (ili da zajedno traži ono što nema). Pokazuje također da designirani vođa može slušanjem grupe i odstupanjem od svoje uloge otvarati prostor koji za takav proces treba i da time omogućuje spontano izmjenjivanje članova na vodećim pozicijama – a s time ne samo širu mobilizaciju potencijala i resursa koja grupa posjeduje nego i istodobno pokrivanje produkcijskih, organizacijskih i emocionalnih procesa.

Pitanje vođe postavlja se najradikalnije na sučelju grupe virtualnih zahtjeva okoline. Okruženje grupe naime investira najviše baš u vođu (ako ga već ne postavlja). Ako su zahtjevi okruženja autoritarni (što obično jesu – ako ništa drugo onda oko „proizvoda“ koji grupa treba isporučiti) designirani vođa grupe trebati će veliku podršku ostalih člana grupa da očuva tek stvorenu demokratsku atmosferu grupe.[6]

Bit grupe izražava se prema van

Sučeljavanje s okolinom jedna je od čestih slijepih pjega grupa koje se pretežno bave sobom. No na neki način takvo sučeljavanje je i egzistencijalna nužda ako grupa hoće zbilja postojati. Ako hoće grupa zbilja uzeti svoju sudbinu u svoje ruke treba joj dijalog (Freire) i prelazak preko svojih granica – u zajednicu, možda čak u društvo. Društveni odnosi moraju postati materija na kojoj grupa radi – kritički, sa srcem, drugarsko i s nadom. U suprotnom grupa ostaje tek mehanizam prenošenja dominantnih, hegemonih ideja i načina djelovanja. Zaplitat će se u proigravanje bezbroj varijanti odnosa gospodara i roba, biti ulovljena u aksiomatici nužne nadmoći. Te uloge, da bi mogla nešto učiniti, grupa mora prevrnuti, subvertirati i iz te aksiomatike izaći van (Iz-hod). Pravila koja smo na seminaru predstavili i djelomice isprobali pri tome pomažu, omogućuju preuzimanje odgovornosti i odvažnosti. Međutim ona su previše općenita, premalo zahvaćaju konkretnu zbilju iz koje neka konkretna grupa proizlazi. Za više moći trebali bi kodovi koji bi konkretnije obuhvaćali lokalnu kulturu općenja ili, u našem slučaju, kulturu koja se stvara u diobi moći u socijalnom radu.

No i uz te rezervacije, seminari grupne dinamike doprinose spoznaji i iskustvu da se u grupi može i drukčije razgovarati. Da razgovor može biti iskreniji, dinamičniji i učinkovitiji. Upotreba znakova ukazuje i na to da su riječi, pogotovo ako s njima ne razgolićujemo bitne probleme, suvišne i mogu uzrokovati zastajkivanju grupnog procesa. Treba upotrijebiti i znakove – i tijela i dijela.[7]

Iskustvo grupe u Osijeku definitivno je pokazalo na neke prednosti takvog grupnog rada, konkretno pri učenju socijalnog rada. Demonstriralo je drugi način, idejno primjereniji duhu socijalnog rada, na više načina – brisanjem šturih granica među ljudima, upoznavanjem, interakcijom i aktivnim i eksperimentalnim pristupom, oduševljenjem[8] su-članovima grupe i grupnim događanjem. To je dovelo između ostalog i do toga da tužaljke o svojoj zloj sreći jer nema nastavka studija pretvore u grupnu akciju. Bez obzira kako će ta priča završiti postali su subjektom svoje sudbine. I to je nešto. Pokazalo se i to da je dobrovoljnost sudjelovanja uvjet slobodne volje. I to da su humor i zabava, premda u opreci s klasičnim pogledom na sveučilišnu nastavu, ako ne nužni onda pak prigodni enzimi vrenja grupnog nesvjesnog i njegovog osedlavanja za zajedničko dobro.

---

[1] A svemir – „ki će ga znat'“ …?

[2] U uvodnom razmišljanju dojmila me duplost formalnih i neformalnih imenovanja koju smo mogli promatrati na različitim razinama ljudski odnosno društvenih entiteta: čovjek – osoba, grupa – jedinica, zajednica – organizacija, društvo – država, korporacija. No suvišno je stavljati u početnu definiciju razlikovanje među formalnim i neformalnim grupama.

[3] Postoje dakako još uvijek terapeutske grupe – bilo u institucijama bilo organizirane u „slobodnoj potražnji“, postoje grupni treninzi u menadžmentu, i postoje grupe za samopomoć i za podršku. Sve one su nalik na to što se u socijalnom radu smatralo „radu s grupom“. Za prve, one terapeutske i trening grupe, se možemo s pravom zapitati jeli se radi o socijalnom radu, za druge je jasno da da. Us to prve imaju svojstvo lakšeg i mekšeg upravljanja ljudi, postizanja bilo povoljnijih rezultata kompanija bilo prihvatljivijeg ponašanja ljudi. Za druge možda čak valja suprotno one vrednuju svoje članove kakvi jesu, čak u nekim slučajevima u sukobu sa dominantnim ideologijama (npr. grupe podrške istospolno usmjerenih, grupe ljudi koji čuju glasove i sl.).

[4] Slično važi i za rad s pojedincem i rad u zajednici. To su postali registri koje treba koristiti uvijek i skupa. No ti registri nisu jedini registri socijalnog rada. Vrlo potentna je dioba na razgovorni odnosno komunikacijski registar, dokumentarni registar zapisivanja, organizacijski registar i terenski registar upoznavanja životnog svijeta korisnika. Oni na jednoj drugoj osovini daju pregled nad potencijalima socijalnog rada.

[5] Grupa je uvijek barem malo psihotična. Ne samo da misaoni procesi teku na različitim mjestima u grupi i da je opsjednuta bilo svojim krajem bilo vječnošću postojanja (i to odjednom), već i u tome da može mobilizirati nenadane i neočekivane aktivnosti same grupe i njenih članova.

[6] Jedna od prvih, ako ne prva, masovna demonstracija u Ljubljani bila je u povodu nesreće u Černobilu. Uskoro nakon početka demonstracije milicija je odvela glavnog protagonista na „saslušanje“. Da su se demonstracije nastavile odnosno da se nisu raspale bila je zaslužna skupina učesnika koji su imali iskustva baš u demokratskom vođenju grupa djece, logorovanja i drugih grupa u zajednici. Oni su imali „Know-How“ kako se kapilarno, bez osobitog vođe organizirati, kako napuniti prazninu koja je nastala.  

[7] Ova konstatacija može izgleda proturječna Freirovom insistiranju na moći riječi. No ako je traženje kritičnog vokabulara, riječi koji zbilju razgolićuju način kako se suprotstaviti hegemonizaciji, onda su znaci način kako toj hegemonizaciji pobjeći.

[8] I to je freirovski izraz. On kvazi-etimološki raščlanjuje riječ „admiration“ u „ad“ – „k“ i „miro“ – gledam.   

Nametanje i lišavanje/ korištenje znakova (grupa 17. dio, komentar 2/2)

Suprotnost dijalogu je nametanje (ili invazija). Nameću se riječi, s njima ideje i na kraju djela. Svijet poprima svojstvo statične strukture imenica koje njime ovladavaju. Riječi se čitaju kao upute kojima je treba slijediti, ne treba znati ništa drugo no što one zapovijedaju raditi. Obrazovanje poprima značaj bankarstva koje deponira ideje u ljudsku svijest da bi vlasnici banka ubirali kamate (ili čak „kamatarili“). U socijalnom radu to znači pomoć umjesto moći, reketarenje umjesto osnaživanja. Stavljanje ljudi u unaprijed određene kategorije i predavanje znanja kako se u skladu s njima ponašati.[1] Ljudi postaju predmet ideja koje se nameću, nekritički ih usvojavaju odnosno usađuju kao čipove s propisanim algoritmima ponašanja.

Nametanjem ih usađene ideje lišavaju mogućnosti da imenuju svijet, da ga mijenjaju, da budu dio stvaranja povijesti (već povijest stvara njih). Ostaju bez riječi. Nemaju pravo glasa. Kolonijalizam ideja (u funkciji ekonomskog iscrpljivanja) stvara kulturu muka, tišine. Gromoglasni zvučnici koji odozgo talože ideje u našoj svijesti na širokom dnu stvaraju poslušnu tišinu.

Dok su naši prednici u predmoderna vremena naučili trpjeti tu tišinu uz povremene bune i ustanke^[2] u „post-modernoj“ epohi postajemo zavisni od buke propagande, nikad nam nije dosta „novih ideja“ premda u sebi shvaćamo da nam, poput nove doze droge, ne donose ničega novoga. Tišina postaje apstinencijska kriza u potrošnji ideja-uputa.

Lišavanje (deprivacija) samo je drugo naličje nametanja.[3] Kad nam nameću riječi, ideje i djela, lišeni smo mogućnosti za vlastito imenovanje svijeta oko nas, djela koja autentično odgovaraju na situaciju u kojoj smo se našli. Ili suprotno – kad smo lišeni riječi otvara se prostor da nam se nametnu tuđe, da ih moramo slušati. Premda je efekt isti nametanje i lišavanje doživljavamo drukčije. Nametanje doživljavamo kao agresivan čin, kao uguravanje nečeg tuđeg, lišavanje kao ignoriranje odnosno aroganciju, da nas nitko neće čuti. U oba primjera radi se o ne-uvažavanju, o nepoštovanju – kod nametanja nas kao aktivnog prijemnika, kod lišavanja kao odašiljača.

 

Korištenje znakova

U grupi upotrijebili smo znakove s kojima smo pokazivali svoj osjećaj o tome jesmo li se s nekom našli u dijalogu (jesmo li osjećali solidarnost s time što je kazivao), jesmo li osjetili da nam neko nešto nameće (govori nešto što nam je tuđe ili čak neprihvatljivo), ili dali smo se osjetili lišeni riječi (da nas ignoriraju, da govore nešto što nema veze odnosno nije relevantno za naše iskustvo). Smisao te vježbe nije bio samo u tome da ilustriramo freirejanske pojmove u praktičnom zbivanju, već da njegujemo dijalog u grupi i da se obaziremo na osjećaje zapostavljenosti i nametnutosti. U nekim grupama bilo nas je stid lamati rukama (radije smo lamatali riječima J), a grupa koja je tu tehniku prihvatila koristila ju je i poslije vježbe – bili su toliko očarani djelovanjem znakova da su ih ti znaci začarali – dok su bili zajedno nisu ih mogli napustiti.

Paradoks je u tome da do riječi dolazimo znakovima, a ne riječima. U grupi koja je sastavljena od prilično jednakopravnih članova i koja djeluje na jednakopravnoj osnovi – protivljenje nametanju sa strane drugoga može značiti opet (za tog drugoga) nametanje neke „istine“ koja nije njegova. Znaci su, s druge strani, diskretniji i obazriviji, „ne skaču u riječ“ a svejedno dadu govorniku do znanja kako njegovu priču doživljava publika.^[4] S time otvaraju više prostora za dijalog, ujedno daju mogućnost saopćavanja s strane slušaoca, i daju im aktivnu ulogu, a govorniku neposredni feedback i njim mogućnost više da uđe u dijalog s ostalim članovima grupe, da i on „sluša“ grupu odnosno da razviju razgovor o istinskim pitanjima za polaznike grupe, o svojim autentičnim zanimanjima – da ostvaruju dijalog.

Ovakvi znaci jesu neverbalni i jesu komunikacija (a što nije? – jebo te Watzlawick[5] – ali ovo definitivno je) međutim nisu ono što obično nazivamo neverbalnom komunikacijom. Pod tim imenom podrazumijevamo one vidike saopćavanja koje ne prenosimo riječima već tijelom, držanjem, pokretima, tonom glasa, izrazom lica itd. Ali i djelima, postupcima, čak s rasporedom prostora i ukrasima u njemu. Tjelesni vid općenja je vrlo bitan, pogotovo u grupi. No on se prilično razlikuje od općenja riječima. Premda riječi mogu biti i jesu puno puta višeznačne ipak je njihovo značenje definirano pojmovima koje one obuhvaćaju i sadrže. Tijelo priča na drukčiji način[6] – jedna gesta može se tumačiti na bezbroj načina a i sadrži bezbroj poruka – ako neko gleda u pod možemo zamisliti da tamo nešto traži, da odmara, da ga boli glava, da se tako koncentrira, da mu je pozlilo, da gleda tamo, da ne bi gledao u oči ili nešto drugo što bi mogao vidjeti – i tako dalje.[7]  

Znaci koje koristimo imaju određenije značenje, oko njih, barem u određenoj grupi, postoji konvencija o njihovom značenju. Međutim nisu ni riječi[8] ni općeniti izrazi tijela ili dijela. Niti nešto između njih. Dok jezik izražava pojmove i tijelo pokazuje osjećanja ovakvi znaci, poput putokaza, ukazuju na nešto, usmjeravaju pozornost – u našem primjeru na nešto što se događa u grupi.

Referencija

Hobsbawm E. (1969) Bandits. London: Weidenfeld & Nicolson.

---

[1] Nije rijetkost u socijalnoj skrbi da se korisnici ucjenjuju. Za primitak socijalnih davanja moraju pogodovati primjerenim ponašanjem (za uzvrat za novčanu pomoć treba je prestati piti). Dok je to bilo u prošlosti u biti zloupotreba položaja, koja zanijekala neotuđiva prava korisnika, sada sve više to ulazi izravno u socijalnu politiku, npr. pod izlikom »socijalne aktivacije« - neimarstvo nije dovoljan razlog, temelj za socijalna prava, treba ih je zaslužiti – napraviti nešto tako kako ćaća kaže.

[2] Spontani revolt potlačenih masa se izražavao u hajduštvu – predrevolucionarnom, pred-političkom pokušaju redistribucije ljudskog bogatstva koji dobro opisuje Hobsbawn u svojem djelu Bandits (1969). No pored toga kolonijalizirani (ili kod nas polu-kolonijalizirani) živalj koristio je i taktike »hvatanja krivina« ali »podmetanja« na Švejkovski način, subvertiranja riječi-naredba dovedavši proturječja koje one sadrže do apsurda. No podmetanje mogu kao način vladanja (PR) koristiti i nosioci moći.

[3] Dok Freire koristi samo izraz nametanje (invasion, invazija) za označavanje procesa kojim nosioci moči, hegemona, nadvladajuća ideologija (Gramsci) nameće jezik i svoje poimanje svijeta, Southgate ga dopunjuje pojmom lišavanja – deprivacije. Dok su to u teoriji društva i društvene akcije to samo lice i naličje istog procesa, u teoriji grupa i grupne dinamike to su ipak fenomenološki dvije sasvim različite pojave – koje doživljavamo na drukčiji način – nametanje kao agresivan čin, invazivnu akciju drugoga, dok lišavanje doživljavamo kao nemar, ignoriranje, kao da druge nije briga što imamo reći.

[4] I znak da se slažemo, da smo u dijalogu – koji u biti potvrđuje riječi govornika imaju za dijalog korisnu funkciju – sprečavaju da čovjek odveć »dulji«, da uvjerava uvjerene. S time smanjuje redundantnost pričanja koje unatoč slaganju uzrokovati u osjećaju napuštenosti odnosno u lišavanju riječi.

[5] Poznata je Watzlawickova izreka: „Nemoguće je ne komunicirati!“ No ta izreka temelji se na tautološkom zaključivanju. Dakako, ako definiramo bilo koji odnos između dvije jedinke kao komunikaciju sve su jedinke u komunikaciji. U najmanju ruku takav aksiom je redundantan kao što je redundantno kad kažemo da je sve dio svemira. No kad smo baš pri svemiru možemo primijetiti da je izreka neistinita barem što se tiče komunikacije sa intelektualnim bićima van Zemlje. Ili oni ne postoje, ili ih nismo našli odnosno ostvarili kanale komunikacije s njima. Pristaše Watzlawickove tvrdnje mogli bi se suprotstaviti konstatacijom da neki već komuniciraju s vanzemaljcima. Neka!

Ali da se tu osvrnemo na ono što nam govori Freire. Nemogućnost sada otvara mogućnost u budućnosti, To je bit dijaloga, preči granice svoje egzistencije.

[6] U tom smislu izraz »jezik tijela« (body language) nije ništa nego oksiomoron (duhoviti nesmisao) – doskočica. Eventualno bi mogli govoriti o »govoru tijela« jer tijelo nam ipak, iako ne riječima denotativnim značenjem, nešto »govori« (i govor svojim tonom dodaje riječima konotacije). Mogli bi reći da nam tijelo čak nešto priča, pogotovo jer se služi poput priča analogijama koje nam stimuliraju imaginaciju van onoga što sadrže puke riječi.

[7] Kako tumačimo govor jezika nalikuje na ono što smo gore pisali o osnovnim pretpostavkama. One i jesu neverbalne dok ostaju u grupi prešućene. Vrlo je vjerojatno da se one prenose neverbalnim putem, putem analogije koja, suprotno od konsekutivnosti jezika, može odjednom obuhvatiti sve.

[8] Osim djelomice kad se radi o znakovnom jeziku koji koriste oni koji ne čuju i ne govore glasom.