Ali naj se bojimo Danajcev, ki nam prinašajo darila (Dolgotrajna med vizijo in zakonom 1; uvodne opombe)

 

Končno smo dobili zakon o dolgotrajni oskrbi (in zavarovanju zanjo). Po vseh teh letih, skoraj dvajsetih (Toth, Bagari in Mlakar, 2004), po vseh upanjih, da bomo dobili zakonodajo, ki bo okrepila uporabnika, uvedla nove načine oskrbe – stran od institucij, tam kjer ljudje živijo, tako, da bo uporabnik imel glavno besedo in dobil tisto, kar potrebuje, ki bo temeljito premešala karte in vzpostavila nova razmerja v polju dolgotrajne oskrbe, je končno zakon pred nami. Kljub temu, da vseh teh upanj in vizij, kot bomo pokazali, ne uresničuje, je njegov obstoj kapitalni dosežek. Vidimo, da nihče od udeleženih ni z njim zadovoljen, marsikdo tudi razočaran, predvsem pa zaskrbljen, kako ga uresničiti. Hkrati pa, kljub temu, da ohranja mnogo nepravilnosti, pomanjkljivosti obstoječega »sistema« dolgotrajne oskrbe, pa prinaša nekaj temeljnih rešitev, ki jih prej ni bilo in ki oznanjajo nove obrazce (paradigme) oskrbe. Med glavnimi je pač ta, da je zdaj denar za oskrbo, pa čeprav ga zavarovanec oz. upravičenec ne dobi v roke (oziroma ga dobi le malo), zapisan na uporabnika in ne na izvajalca. To ga postavlja v manj odvisen položaj od izvajalcev (manj se je upravičencu treba »udinjati« izvajalcem). Zakon ima tudi še drug pomemben nastavek, da morajo izvajalci upoštevati voljo upravičenca in s pomočjo osebnega načrta, skupaj z njim ustvariti oskrbo, ki bo prav njemu ustrezala.

Dobili smo torej zakon, ki ima nastavke za nekaj novega, hkrati pa tudi kup rešitev, ki takim novostim nasprotujejo, jih v počelu minirajo. To je bržkone posledica kompromisov, ki jih je bilo treba (pri hitrem) sprejemanju zakona skleniti z nekaterimi akterji, ki se niso hoteli odreči svojih pooblaščenih vlog, ali pa tistih, ki vidijo dolgotrajno oskrbo predvsem kot strošek v javnih blagajnah, ne pa vložek v blaginjo ljudi, v krepitev solidarnosti in človeške suverenosti. Zakon vsebuje tudi vrsto neznank – ne vemo, kako se bodo nekatere papirne rešitve uresničile v dejanski praksi, kako se bodo novi in stari elementi sistema združevali, kateri bodo prevladali itn. Zato moramo zakon jemati razvojno, ga preskušati, popravljati, dopolnjevati in spreminjati. Pri tem delovati skupaj, upoštevati razlike v interesih, poslušati uporabnike in vedno znova preverjati ali so učinki zakona skladni z imperativi, ki so njegova podlagal. Temu je namenjen tudi ta prispevek.[1][2]   

Ko kritično prebiramo in ocenjujemo Zakon o dolgotrajni oskrbi, ga je treba brati z vsaj treh zornih kotov – z vidika uporabnika, metode in delovanja sistema. Pri tem je seveda najbolj pomemben zorni kot ali, kot pogosto pravimo, »perspektiva uporabnika«. Se bo uporabnikom življenje spremenilo na boljše, bodo imeli več moči, bodo dejansko kreirali storitve (ali bodo ostali njihovi pasivni prejemniki), bodo kljub povečani odvisnosti od pomoči in podpore drugih lahko suvereno odločali – ne le o svojem življenju, temveč tudi še posebej o vrsti in načinu izvajanja storitev, ki jih bodo deležni.

Drugi vidik, ki neposredno izhaja iz prvega, je vidik metod, ki jih zakon za doseganje svojih ciljev predvideva. Ali te metode omogočajo v zavezništvu s strokovnjaki širitev delovanja, krepitev moči, prevzemanje tveganj v življenju na varen način in omogočajo dostop do družbeno nabranih sredstev in njihovo smiselno uporabo v življenjskem prostoru uporabnika.[3] Ali gre za odprte pristope, ki omogočajo ustvarjalne rešitve na dialoški način, ali gre za zaprte prijeme, ki človeka z nalepko, raznimi razmerji skrbniške vrste, omejijo, nadzirajo, mu določijo mesto v družbi in ga nanj postavijo (Rafaelič in Flaker, 2021, str. 230–234). Gre za postopke, ki so ceremonije ponižanja (Garfinkel, 1956), ali take, ki proslavljajo človekovo napredovanje (Flaker, Nagode, Rafaelič in Udovič, 2011, str. 146–153; Flaker in Rafaelič, 2023, str. 288–292).

Tretji vidik, ki na eni strani pogojuje prva dva, na drugi strani pa tudi ne, je učinek zastavljenega zakona na celotno polje oskrbe, na nadaljnji razvoj mreže služb in storitev. Bo nov steber socialne varnosti in nov krak oskrbe prispeval k prehodu od prevladujoče institucionalne oskrbe k skupnostni, se bodo zmanjšale kapacitete zavodov in okrepile raznovrstne službe v skupnosti. Bo zakon prispeval k debirokratizaciji oskrbnega sistema, ga približal uporabniku, omogočil več terenskega pa tudi skupnostnega dela v ožjem pomenu besede (razvoj nove solidarnosti). Bo službe integriral, vzpostavil obrazce sodelovanja med disciplinami in posameznimi izvajalci ali pa jih bo še naprej fragmentiral, členil in razmejeval. Še posebej je to vprašanje pomembno za centre za socialno delo, ki s tem zakonom, upravičeno in nujno, stopajo »na sceno« kot zelo pomemben igralec. Zanje je nova naloga in vloga v sistemu dolgotrajne oskrbe lahko priložnost, da se spravi iz »uradniškega« načina delovanja, ki ga je prizadel v zadnjih desetletjih (še posebej s t. i. reorganizacijo, pravilneje centralizacijo in uvajanjem managerializma) v bolj dejaven način, v katerem bo znova prevladalo ustvarjalno strokovno delo nad upravnim, večja navzočnost v skupnosti, aktivnejša vloga v mreži služb, ali pa ga bo še bolj obremenilo z birokratskimi postopki, pisanjem poročil, odločb in ga še bolj utrdilo v podobi »socialnega urada«.[4]

***

Zakon prinaša nekaj novih rešitev, ki upoštevajo prav zgornje vidike. Eksplicitna in načelna intenca je dati prednost skupnostni oskrbi pred institucionalno, zagotoviti večjo preglednost in zmožnost upravljanja s tem, da zagotovi enega krovnega upravljavca (spravi dolgotrajno oskrbo pod »eno streho«) in omogoči enotno vstopno točko na vsebinsko najbolj ustreznem obstoječem mestu (CSD). V primerjavi z vrsto predlogov zakona, ki smo jih lahko v zadnjih dveh desetletjih prebirali, je videti tudi bolj enostaven, laže razumljiv, a morda na račun nekaterih rešitev prejšnjih predlogov, ki so bile dobre, imele produktivni potencial, pa jih ta zakon ne vsebuje več.

V nadaljevanju smo te tri vidike ločili, se pa kljub temu prepletajo. Ko govorimo o vidiku uporabnika, ne moremo mimo metode in sistema, ki nastaja. V tem prispevku k razpravi o zakonu smo poudarili prav uresničevanje smotrov zakona z vidika uporabnika. Manj sistematično pa se loteva ravni metod in postopkov in porajanju novega sistema. Deloma so ti vidiki vtkani v nosilno besedilo deloma pa se z njim ukvarjamo ob robu in na koncu besedila. Na ravni metod se lotimo zgolj ključnih vprašanj osebnega načrt in lika koordinatorja (načrtovalca, ključnega delavce). Za zdaj se ravni sistema ne bomo posvečali posebej, jo bomo pa vsekakor sproti komentirali.

Sklici

Flaker, V. (2020a). Štiri osnovne operacije socialnega dela (1 – uvod). Vito Flaker agenda [blog], sreda, 22. januar 2020. Pridobljeno 18. 05. 2023 s: http://vitoflakeragenda.blogspot.com/2020/01/stiri-osnovne-operacije-socialnega-dela.html

Flaker, V. (ur.) (2022) Socialno delo med ljudi, proti zapiranju in za dostojanstvo človeka: Tri osi razvoja socialnega varstva  (Verzija 1.0) (gradivo posveta) Tri osi razvoja socialnega varstva, ki ga je pripravila katedra za duševno zdravje na Fakulteti za socialno delo, 14. junija, 2022. (Pri pripravi posveta in gradiva so sodelovali Janko Cafuta, Vera Grebenc, Andraž Kapus, Vili Lamovšek, Lea Lebar, Juš Škraban, Mojca Urek, Marjan Vončina, Darja Zaviršek, Jelka Zorn in drugi. Izhodiščne teze lahko najdete v seriji blogov, ki se začne s Flaker, V. (2022). Socialno delo med ljudi, proti zapiranju in za dostojanstvo človeka (Tri osi razvoja socialnega varstva 1). Vito Flaker agenda [blog], četrtek, 18. avgust 2022, pridobljeno 27. 11. 2023 s http://vitoflakeragenda.blogspot.com/2022/08/socialno-delo-med-ljudi-proti-zapiranju.html ).

Flaker, V., & Rafaelič, A. (2023). Dezinstitucionalizacija II: nedokončana. Ljubljana: Fakulteta za socialno delo.

Flaker, V., Nagode, M., Rafaelič, A., & Udovič, N. (2011). Nastajanje dolgotrajne oskrbe: ljudje in procesi, eksperiment in sistem. Ljubljana: Fakulteta za socialno delo.

Garfinkel, H. (1956). Conditions of Successful Degradation Ceremonies. American Journal of Sociology, 61 (5), str. 420–424.

Perkovič, M. (ur.) (2002). Strategija razvoja in postavitev modela za delovanje CSD v luči nacionalnega programa socialnega varstva do leta 2005 (poročilo o projektu). Ljubljana: Skupnost centra za socialno delo.

Rafaelič, A. & Flaker, V. (2021). Dezinstitucionalizacija I: neskončna. Ljubljana: Fakulteta za socialno delo.

 

---

[1] Lahko štejemo, da je besedilo nastalo tudi v okviru raziskovalnega programa »Socialno delo kot nosilec procesov družbenega vključevanja in socialne pravičnosti v Sloveniji – teoretske podlage, metodološke in metodične usmeritve in zgodovinski razvoj« (številka: P5-0058) pa tudi raziskovalnega projekta »Dolgotrajna oskrba ljudi z demenco v teoriji in praksi socialnega dela« (številka: J5-2567), ki ju financira ARRS.

[2] Ta komentar sem skiciral ob izredno kratki javni razpravi o zakonu in neposredno po njej. Zakon, ki je šel v parlament in so ga tam potrdili, je v nekaterih manjših vidikih bil izboljšan, glavne napake, ki mu jih očitam – na nekatere sem na seji ustreznega odbora tudi opozoril – so žal ostale. Zakon je sicer bil izglasovan, a sem se kljub temu odločil, da svoje razmišljanje napišem do konca. Zakon bo tako ali tako treba dokaj kmalu popraviti, saj se bodo ob njegovem uveljavljanjem pokazali večji problemi. Treba bo sprejeti tudi podzakonske akte, ki bodo natančneje določali postopke in delovanje akterjev. Tudi sicer pri uveljavljanju zakona pa je treba ohraniti širši pogled – vizijo, kaj naj bi s tem zakonom dosegli in uresničili. Morda res ni mogoče v tem trenutku uresničiti utopije, na kateri je ideja zakona nastala, a je zato ne smemo pozabiti, nasprotno, moramo jo upoštevati pri vsakem koraku, ki ga naredimo, in po njej ravnati svoje ravnanje – pa četudi so okviri zdaj sprejetega zakona preozki. 

[3] Tu parafraziram temeljne operacije socialnega dela, kot smo jih izluščili pri ustvarjanju kataloga nalog CSD (Perkovič, 2002): krepitev moči, analiza tveganja, ustvarjanje delovnega odnosa (zavezništva) in raziskovanje življenjskega svet z omogočanje dostopa do sredstev. Te smo predstavili v seriji knjižic povezanih s katalogom, nazadnje pa povzeli v seriji blogov (začetni blog: Flaker, 2020a), ki jih bomo v kratkem združili v knjižni obliki. 

[4] O sistemskih izzivih oz. o ustvarjanju integriranega polja socialnega varstva oz. o prepletu treh osi razvoja socialnega varstva (prenove centrov za socialno delo, dezinstitucionalizacije in dolgotrajne oskrbe) smo organizirali posvet na Fakulteti za socialno delo, 14. junija, 2022 (Flaker, 2022 – objava v blogih).

Grupni rad nije zaokružena metoda već jedan od registara socijalnog rada (grupa 3. dio)

Grupni rad se pojavio od samog početka socijalnog rada, kao treći put, nešto između rada s pojedincem (Casework) i rada u zajednici (Community Work). Međutim od kraja sedamdesetih godina prošlog stoljeća trodijelna podjela na rad s pojedincem, grupom i zajednicom prevladana (kao što je nadvladan terapeutski pristup u socijalnom radu). Već tada su se pojavila pitanja: „Gdje svrstati rad s obitelji? Rezidencijalni rad?!“.

Obitelj je tradicionalno proizlazila iz rada s pojedincem, redovno se naime događalo da je trebalo, kad se radilo s pojedincem, raditi s njegovom ili njezinom obitelji. No, obitelj, premda važna za pojedinca, nije pojedinac, već grupa. Uz to je to posebna grupa, ukorijenjena u srodne veze i odnose, sa svojom tipičnom strukturom i izraženim zajedničkim interesima, među njima i ekonomskim. Obitelj vrlo često, možda čak češće nego grupom, nazivamo zajednicom.[1]

Još u većem čudu našli su se socijalni radnici koji su radili u ustanovama. Dakako da su radili s pojedincima, ali radili su i u grupama (odgojnim, rekreativnim, obrazovnim itd.). Institucija sigurno i premašuje okvir grupe. Je li se radi o zajednici teško je reći – neki autori poput Goffmana i Christieja odlučno prave razliku između institucije i zajednice – ali i ako prihvatimo tu razliku možemo konstatirati da se unutar institucije (u njezinom podzemlju) obrazuju zajednice zatočenika, a s druge strane poslije drugog svjetskog rata počelo se raditi terapijskim (ponekad domskim) zajednicama kao s novim oblikom rada. Dakako da se tu ne radi samo o povezivanju različitih modusa socijalnog rada već se oni isprepliću u jedinstvenu cjelinu, ali i stvaraju nove oblike rada koje su u odnosu na klasičnu trodiobu metoda transverzalne i, kao na primjer u timskim konferencijama, prelaze s nivoa pojedinca, na grupu, instituciju i zajednicu – i natrag.

Već krajem sedamdesetih, a pogotovo u osamdesetim godinama prošloga stoljeća, pod utiskom radikalnog socijalnog rada, uplivom sistemskog pogleda u socijalnom radu, a pogotovo zbog organizacijskih promjena – dezinstitucionalizacija, uvođenje „case managementa“ i sl. novije metode transverzalno prelaze teritorije pojedinca, grupe i zajednice. Napušta se klasična trodioba i više se govori o pojedinim tehnikama, oblicima rada, paketima usluga, usmjerenjima, vještinama, itd.

Primjer uličnog rada.

U početku osamdesetih sudjelovao sam u akcijskom istraživanju „maloljetničkih prestupničkih družbi“ (Dekleva, Flaker, Pečar 1982). Namjera je bila da se pokuša na četiri lokacije s grupnim radom s djecom koja su bila u kaznenom postupku i namjerom da im odgojna mjera bude „stroži nadzor“ ali da se vrši u grupnom obliku. Dok su se tri grupe maloljetnika pozivu centara za socijalni rad odazvale i počele se tjedno sastajati, mladi ljudi s kojima sam s kolegicom trebao raditi i koje je uredno, sa službenim pozivom, centar pozvao na sastanak, nisu došli – ni prvi ni drugi put. Razmišljali smo da odustanemo, možda potražimo neku drugu grupu, no odlučili smo se da odemo tamo gdje ta djeca žive.

Tu smo ih upoznali u sasvim drugom svjetlu, radili smo i s drugom djecom iz tog naselja, rješavali konflikte sa susjedima, postigli da su ti dječaci osnovali mjesnu omladinsku organizaciju, u domu mjesne zajednice organizirali prvi punk koncert, i što je najvažnije uspjeli da tu djecu nisu smjestili u neku ustanovu. Rad koji je trebao biti grupni rad prometnuo se u rad u zajednici, bolje rečeno u ulični rad, međutim i tu smo radili i s grupama, bili medijatori među grupama i pojedincima, zastupali djecu i grupno i individualno, pružali podršku u sasvim osobnim stvarima.

Primjer osobnog planiranja i provođenja usluga.

Polazište pri osobnom planiranju (kao i svim drugim metodama koje su proistekle iz „case managementa“) je dakako uvijek pojedinac. No u tijeku stvaranja osobnog plana treba razgovarati i s drugima koji će biti uključeni u provođenje plana bilo kao plaćeni pružatelji usluga bilo kao neformalni pomagači. Stvara se grupa podrške koja se i stvarno sastaje u svojstvu timske konferencije. Članovi te grupe reprezentiraju zajednicu i ustanove i potvrđivanjem plana ne samo taj plan legitimiraju nego ga i socijaliziraju. 

Možemo, znači, govoriti o različitim razinama djelovanja ali ne kao isključivim momentima našeg rada.

One uvijek prelaze okvire definitivnih razina. I kad radimo s pojedincem u usko definiranom kontekstu, obraćamo se grupama u kojima on djeluje, i kao što smo naučili ni pojedinac nije kompaktna jedinica već je decentriran u mnoštvo uloga i doimanja sebe, a one su odraz učešća u raznim grupama, pogotovo onim koje su za čovjeka referentne, čak i više, odraz su i društvenih uređenja u kojima čovjek živi. Također kad radimo u grupi, čak kad nam je fokus na grupnim fenomenima, to, između ostaloga radimo radi pojedinaca i s pojedincima ali i u nekom društvenom kontekstu koji određuje uvjete rada grupe kao i njezinog postojanja. U socijalnom radu u zajednici moramo stavljati i pojedinca kao mjerilo učinka, baviti se procesima uključivanja i isključivanja sasvim konkretnih ljudi, a s druge strane zajednicu razumjeti kroz djelovanje više grupa i dinamike koje one stvaraju.

Zaključiti možemo dakle da grupni rad ne postoji (više) kao određena metoda socijalnog rada već kao registar očitavanja našeg rada. On može biti polazište, prvotni okvir rada u socijalnom radu ili tek jedna od ravnina koje priječimo ili na koji se osvrćemo kada radimo s ljudima. To isto vrijedi i za rad s pojedincem i zajednicom.

 

Referencija

Dekleva, B., Flaker, V., Pečar, J. (1982) Akcijsko raziskovanje mladoletniških prestopniških združb. Ljubljana: Inštitut za kriminologijo pri Pravni fakulteti.

---

[1] Dok je prelazak o pojedinca na grupu dosta jasan, postavlja se pitanje: Kada grupa postaje zajednica? Koje su odrednice toga prelaska? Dali analogno s prelaskom od pojedinca u grupu, to čini broj grupa – kojih ima u zajednici više. Ili je to postojanost nekog društvenog identiteta. Možda nam pri tom može poslužiti razlikovanje koje pravimo između stambene grupe i zajednice. One mogu imati čak isti broj članova, međutim o stambenoj grupi govorimo kad se radi o grupi ljudi koji su smješteni u neki stan, dok o stambenoj zajednici (Wohngemeinschaft) govorimo kad se grupa ljudi iz ekonomskih ili društvenih razloga samostalno i po svojoj volji odluči za zajednički život. U tom primjeru izgleda da se radi o prethodnom interesu i volji biti zajedno, dok grupu na početku određuje puko članstvo a nakon toga dinamika koja se između članova stvara.

Bitno je da nam ciljeve ne postavljaju drugi :)

Dok sam spremao obuku ličnog planiranja u Demir Kapiji zamolio sam ’kolešku’ iz skopskog univerziteta (Kirila i Metoda, dakako) da mi prosledi materijale koje su koristili u uvođenju individualnog planiranja pri uključivanju đaka s poteškoćama u učenju u obične osnovne škole. Kada sam hteo da se zahvalim ispao je ovaj blog.[1]

Koliko sam mogao da shvatim ima sličnosti i razlika između dve metode planiranja.[2] One delomično proizlaze iz razlike u kontekstu (ramki) – pošto se radi o uključivanju (radije koristim tu reč nego ’inkluzija’ – u biti je značenje isto – samo što se inkluzija čuje kao nešto više stručno J - neki moji kolege sa slovenskog pedagoškog fakulteta time se ne slažu i kažu da postoji razlika – ali nikad mi je nisu suvislo obrazložili) u školu, na jednoj strani, dok se na drugoj međutim radi o preseljenju iz institucije u zajednicu, običan život (ili za početak za personalizaciju usluga u nekoj ustanovi, odnosno organizaciju usluga da neko ne treba da uđe u ustanovu. U prvoj situaciji se radi u uključivanju u ustanovu koja prilično strogo definira kriterije uspeha (vrednosti) i pravila ponašanja i općenja. U drugoj radi se o polivalentnoj situaciji uključivanja u mnoštvo različitih situacija sa različnim vrednosnim sistemima, različitim pravilima i većem broju nositelja društvene moći i vlasti.[3]

Sličnosti između dva metoda, da se radi o metodu koji omogućuje individualni pristup, krojenje usluga prema potrebama pojedinca odnosno stvaranja individualnog programa vaspitanja i obrazovanja. Nadalje je sličnost o tome što jedan takav plan objedinjuje na jednom mestu više različitih radnji više stručnjaka i drugih učesnika s namerom usklađene akcije za postizanje ciljeva ličnog plana. „Ciljevi“ su treća, i možda najbitnija, poveznica i sličnost između oba metoda, njihov osnovni pojam koji u svojoj biti omogućuje i individualizaciju i ujedno zajedničku, koordiniranu akciju. Ali baš u poimanju ciljeva možemo videti bitne razliku između ta dva pristupa.

Od razlika koje sam primetio tri su mi bitne. Ko i kako formuliše ciljeve, sintaktička veza između poteškoća odnosno problema i ciljeva te celokupnost – holistička narav pristupa. To su naime bitne paradigmatske razlike.

Planiranje uključivanja u obične škole naravno pre svega obuhvaća školu i njene zahteve, a lično planiranje celi spektar života bez obzira na pojedine ’sektore’ koji u njega zadiru. U tome je bitna paradigmatska prednost holističkog pristupa – njime uspostavljamo uvek dinamiku i dijalektiku između delova i celine. Ako nisam dobar u školi ili na poslu barem imam puno prijatelja i dobre odnose sa rođacima i suprotno. No, ne radi se samo u utehi ili kompenzaciji nego i relacijama između pojedinih oblasti života i sinergije među njima. Imati naime više prijatelja nije klasično vaspitno, još manje obrazovno, postignuće, no može biti bitno da se moj uspeh u školi ili na poslu poboljša. I radi se o tome da se sagledavajući celinu možemo strateški bolje postaviti, videti što je važnije i što je proizvoljnije.

Sintaksa ciljeva i poteškoća koje ljudi imaju, na prvi pogled se čini proizvoljna, što ćemo dati na prvo mesto može izgledati stvar izbora ili slučaja. No, međutim nije tako. Ako stavljamo na prvo mesto poteškoće ili probleme oni će ne samo intonirati nego i voditi našu akciju, naše delovanje. Postaju naša polazna tačka.[4] A ciljevi koje formulišemo postaju sintaktički odgovor na probleme: imam problem XX → što iziskuje akciju (i cilj) YY. To su znači ciljevi naših problema, a ne ciljevi naših želja i vrednosti. Ako postavimo najpre ciljeve, postaviti ćemo ih iz naših želja, iz onoga što nam je u životu bitno. Poteškoće prestaju biti subjekt naših ciljeva, postaju njihov adverb. Važne su samo onoliko koliko nas sprečavaju pri postizanju ciljeva. Samo su jedna od prepreka koje treba prevazići da bismo postigli ono što želimo (a možda i to nisu). I lakše ćemo razmišljati o alternativnim rešenjima – cilj se naime postiže ili eliminacijom poteškoće ili njenom kompenzacijom.

Najbitnija razlika je razlika u tome ko postavlja ciljeve. Da nešto bude moj lični plan moram JA postaviti ciljeve. Ako ih postavi neko drugi onda to nije moj lični plan, nego je to nečiji plan za mene. S jedne strane radi se o etičkom pitanju – dali neko može da odlučuje o mome životu, i pogotovo o tome što ja želim u njemu napraviti; s druge strane pitanje je i sasvim pragmatično. Ako su mi ciljevi nametnuti moja motivacija da ih ispunim je upitna, ako podrška koju primam ne odgovora mojim autentičnim ciljevima ona nije relevantna pa ni odgovarajuća. Radi se greška, zapetljavaju se stvari – tera se kozu u rog. Povezujući etički i pragmatički aspekt – radi se o pitanju osnaživanja ili obesnaživanja, i to onog bitnog – što da u životu radimo.

Mogli bismo reći da ove paradigmatske razlike stvara okvir (ramka) delovanja. Škola je jak okvir, postavlja zahteve pred školarce, njihove roditelje – nemilosrdno J Radi se o jednom ukrućenom sistemu. Tu smo u procesu dezinstitucionalizacije u prednosti – prvo što se radi o, uistinu još krućem sistemu, ali o njemu postoji popriličan stepen suglasnosti da je štetan i da treba prevazići. A izlazak iz institucije z druge strane znači da stupama u neke nove sisteme bilo postojeće (npr. porodica, komšiluk) ili pak stvaranje novih sistema podrške, zbrinjavanja (zgrižuvanja) – u oba primera radi se o sistemima koji su mekši, fleksibilniji, a pogotovo manje formalizovani.

Ali to nije pitanje samo ramke, okvira, konteksta već je i pitanje paradigme, o paradigmatskom pomaku od pristupa koji temelji na deficitu, problemu, segmentaciji života i moći stručnjaka ka pristupu koji je zasnovan na moći, vrlinama, celokupnosti života i osnaživanju korisnika. Naravno, da okvir stvara način rada, organizacija stvari i hrani dispozitive. Međutim i u uključivanju se radi na neki način o dezinstitucionalizaciji škole – kao sustava isključivanja. Uključivanje đaka koji su dosad bili u posebnim školama mora menjati školu, njezin vrednosni sistem, pravila i kriterije uspeha. Dakle paradigma mora menjati i svoj okvir zbivanja.[5]

---

[1] Zato je blog napisan na jeziku koji je nešto između slovenskog i makedonskog J

[2] Radi se o individualnom planiranju nastave (IEP – individual educational plan) i ličnom planiranju koje smo razvili na temelju rada Dejvida Brendona u Sloveniji. Videti: Siegel, Lawrence M. (2005) Nolo's IPE Guide : learning disabilities. 2nd ed. Nolo; i Brandon, D., Brandon, A. (1994), Yin and Yang of Care Planning. Cambridge: Anglia University, također Flaker, V., Mali, J., Rafaelič, A., Ratajc, S. (2013) Osebno načrtovanje in izvajanje storitev. Ljubljana: Fakulteta za socialno delo.

[3] Neki bi rekli, da je razlika također u tome da se u prvom slučaju radi o deci, a u drugom pretežno odraslim ljudima. No, s time se, međutim ne bi složio da su te razlike bitne. Radi se naime u oba primera o ljudima koji nemaju poslovne sposobnosti i pod starateljstvom su, formalno i neformalno. Jest razlika u tome, da je sasvim normalno da se roditelji brinu o školovanju svoje dece i u tome su glavni partneri učiteljima u školi, a da se neko brine o odrasloj osobi kao da je dete i nije baš normalno.

[4] Koleška me upozorila da nije baš sasvim tako. Individualno planiranje obrazovanja u velikoj meri uzima u obzir vrline, sposobnosti koji neko ima (strength perspective) i plan gradi baš na tim jačim aspektima života pojedinca.

[5] O tome sam pisao već davno ali još uvek aktualno: Flaker, V. (1993), Kdor je z majhnim zadovoljen, ne zasluži velikega (teze k normalizaciji). V: Dekleva, B. (ur.), Življenje v zavodu in potrebe otrok - Normalizacija. Ljubljana: Inštitut za kriminologijo pri Pravni fakulteti (42-48). Engleska verzija: Flaker, V. (1994), On the Values of Normalisation. Care in Place 1/94 N. 3: 225-230.