Dok sam spremao obuku ličnog
planiranja u Demir Kapiji zamolio sam ’kolešku’ iz skopskog univerziteta
(Kirila i Metoda, dakako) da mi prosledi materijale koje su koristili u
uvođenju individualnog planiranja pri uključivanju đaka s poteškoćama u učenju
u obične osnovne škole. Kada sam hteo da se zahvalim ispao je ovaj blog.[1]
Koliko sam mogao da shvatim ima
sličnosti i razlika između dve metode planiranja.[2] One
delomično proizlaze iz razlike u kontekstu (ramki) – pošto se radi o
uključivanju (radije koristim tu reč nego ’inkluzija’ – u biti je značenje isto
– samo što se inkluzija čuje kao nešto više stručno J - neki moji kolege sa slovenskog pedagoškog fakulteta time se
ne slažu i kažu da postoji razlika – ali nikad mi je nisu suvislo obrazložili)
u školu, na jednoj strani, dok se na drugoj međutim radi o preseljenju iz
institucije u zajednicu, običan život (ili za početak za personalizaciju usluga
u nekoj ustanovi, odnosno organizaciju usluga da neko ne treba da uđe u
ustanovu. U prvoj situaciji se radi u uključivanju u ustanovu koja prilično
strogo definira kriterije uspeha (vrednosti) i pravila ponašanja i općenja. U
drugoj radi se o polivalentnoj situaciji uključivanja u mnoštvo različitih
situacija sa različnim vrednosnim sistemima, različitim pravilima i većem broju
nositelja društvene moći i vlasti.[3]
Sličnosti između dva metoda, da se
radi o metodu koji omogućuje individualni pristup, krojenje usluga prema
potrebama pojedinca odnosno stvaranja individualnog programa vaspitanja i obrazovanja.
Nadalje je sličnost o tome što jedan takav plan objedinjuje na jednom mestu
više različitih radnji više stručnjaka i drugih učesnika s namerom usklađene
akcije za postizanje ciljeva ličnog plana. „Ciljevi“ su treća, i možda
najbitnija, poveznica i sličnost između oba metoda, njihov osnovni pojam koji u
svojoj biti omogućuje i individualizaciju i ujedno zajedničku, koordiniranu
akciju. Ali baš u poimanju ciljeva možemo videti bitne razliku između ta dva
pristupa.
Od razlika koje sam primetio tri su mi
bitne. Ko i kako formuliše ciljeve, sintaktička veza između poteškoća odnosno
problema i ciljeva te celokupnost – holistička narav pristupa. To su naime
bitne paradigmatske razlike.
Planiranje uključivanja u obične škole
naravno pre svega obuhvaća školu i njene zahteve, a lično planiranje celi
spektar života bez obzira na pojedine ’sektore’ koji u njega zadiru. U tome je
bitna paradigmatska prednost holističkog pristupa – njime uspostavljamo uvek
dinamiku i dijalektiku između delova i celine. Ako nisam dobar u školi ili na
poslu barem imam puno prijatelja i dobre odnose sa rođacima i suprotno. No, ne
radi se samo u utehi ili kompenzaciji nego i relacijama između pojedinih
oblasti života i sinergije među njima. Imati naime više prijatelja nije
klasično vaspitno, još manje obrazovno, postignuće, no može biti bitno da se
moj uspeh u školi ili na poslu poboljša. I radi se o tome da se sagledavajući
celinu možemo strateški bolje postaviti, videti što je važnije i što je proizvoljnije.
Sintaksa ciljeva i poteškoća koje
ljudi imaju, na prvi pogled se čini proizvoljna, što ćemo dati na prvo mesto
može izgledati stvar izbora ili slučaja. No, međutim nije tako. Ako stavljamo
na prvo mesto poteškoće ili probleme oni će ne samo intonirati nego i voditi
našu akciju, naše delovanje. Postaju naša polazna tačka.[4] A
ciljevi koje formulišemo postaju sintaktički odgovor na probleme: imam problem
XX → što iziskuje akciju (i cilj) YY. To su znači ciljevi naših
problema, a ne ciljevi naših želja i vrednosti. Ako postavimo najpre ciljeve,
postaviti ćemo ih iz naših želja, iz onoga što nam je u životu bitno. Poteškoće
prestaju biti subjekt naših ciljeva, postaju njihov adverb. Važne su samo onoliko
koliko nas sprečavaju pri postizanju ciljeva. Samo su jedna od prepreka koje
treba prevazići da bismo postigli ono što želimo (a možda i to nisu). I lakše
ćemo razmišljati o alternativnim rešenjima – cilj se naime postiže ili
eliminacijom poteškoće ili njenom kompenzacijom.
Najbitnija razlika je razlika u tome
ko postavlja ciljeve. Da nešto bude moj lični plan moram JA postaviti ciljeve.
Ako ih postavi neko drugi onda to nije moj lični plan, nego je to nečiji plan
za mene. S jedne strane radi se o etičkom pitanju – dali neko može da odlučuje
o mome životu, i pogotovo o tome što ja želim u njemu napraviti; s druge strane
pitanje je i sasvim pragmatično. Ako su mi ciljevi nametnuti moja motivacija da
ih ispunim je upitna, ako podrška koju primam ne odgovora mojim autentičnim
ciljevima ona nije relevantna pa ni odgovarajuća. Radi se greška, zapetljavaju
se stvari – tera se kozu u rog. Povezujući etički i pragmatički aspekt – radi
se o pitanju osnaživanja ili obesnaživanja, i to onog bitnog – što da u životu radimo.
Mogli bismo reći da ove paradigmatske
razlike stvara okvir (ramka) delovanja. Škola je jak okvir, postavlja zahteve
pred školarce, njihove roditelje – nemilosrdno J
Radi se o jednom ukrućenom sistemu. Tu smo u procesu dezinstitucionalizacije u prednosti
– prvo što se radi o, uistinu još krućem sistemu, ali o njemu postoji
popriličan stepen suglasnosti da je štetan i da treba prevazići. A izlazak iz
institucije z druge strane znači da stupama u neke nove sisteme bilo postojeće
(npr. porodica, komšiluk) ili pak stvaranje novih sistema podrške, zbrinjavanja
(zgrižuvanja) – u oba primera radi se o sistemima koji su mekši, fleksibilniji,
a pogotovo manje formalizovani.
Ali to nije pitanje samo ramke,
okvira, konteksta već je i pitanje paradigme, o paradigmatskom pomaku od
pristupa koji temelji na deficitu, problemu, segmentaciji života i moći
stručnjaka ka pristupu koji je zasnovan na moći, vrlinama, celokupnosti života
i osnaživanju korisnika. Naravno, da okvir stvara način rada, organizacija
stvari i hrani dispozitive. Međutim i u uključivanju se radi na neki način o
dezinstitucionalizaciji škole – kao sustava isključivanja. Uključivanje đaka
koji su dosad bili u posebnim školama mora menjati školu, njezin vrednosni
sistem, pravila i kriterije uspeha. Dakle paradigma mora menjati i svoj okvir
zbivanja.[5]
[1] Zato je blog napisan
na jeziku koji je nešto između slovenskog i makedonskog J
[2] Radi se o individualnom planiranju nastave (IEP – individual
educational plan) i ličnom planiranju koje smo razvili na temelju rada Dejvida
Brendona u Sloveniji. Videti: Siegel, Lawrence M. (2005) Nolo's IPE Guide : learning disabilities. 2nd ed. Nolo; i Brandon,
D., Brandon, A. (1994), Yin and Yang of
Care Planning. Cambridge: Anglia University, također Flaker, V., Mali, J.,
Rafaelič, A., Ratajc, S. (2013) Osebno načrtovanje in izvajanje storitev.
Ljubljana: Fakulteta za socialno delo.
[3] Neki bi rekli, da je razlika također u tome da se u prvom
slučaju radi o deci, a u drugom pretežno odraslim ljudima. No, s time se,
međutim ne bi složio da su te razlike bitne. Radi se naime u oba primera o
ljudima koji nemaju poslovne sposobnosti i pod starateljstvom su, formalno i
neformalno. Jest razlika u tome, da je sasvim normalno da se roditelji brinu o
školovanju svoje dece i u tome su glavni partneri učiteljima u školi, a da se
neko brine o odrasloj osobi kao da je dete i nije baš normalno.
[4] Koleška me upozorila da nije baš sasvim tako. Individualno
planiranje obrazovanja u velikoj meri uzima u obzir vrline, sposobnosti koji
neko ima (strength perspective) i plan gradi baš na tim jačim aspektima života
pojedinca.
[5] O tome sam pisao već davno ali još uvek aktualno: Flaker, V.
(1993), Kdor je z majhnim zadovoljen, ne zasluži velikega (teze k
normalizaciji). V: Dekleva, B. (ur.), Življenje
v zavodu in potrebe otrok - Normalizacija. Ljubljana: Inštitut za
kriminologijo pri Pravni fakulteti (42-48). Engleska verzija: Flaker, V.
(1994), On the Values of Normalisation. Care
in Place 1/94 N. 3: 225-230.
Ni komentarjev:
Objavite komentar