Operacija A: Raziskovanje življenjskega sveta in omogočanje dostopa do sredstev (operacije 2, življenjski svet 1)

V socialnem delu gre za dostop do sredstev. Tako je bilo vsaj klasično pojmovanje socialnega dela, ki pa še vedno velja. Uporabniki socialnega dela še vedno večinoma pričakujejo, da jim bodo socialni delavci in delavke priskrbeli, torej, omogočili dostop do sredstev, ki si jih ne morejo priskrbeti sami – službo, stanovanje, denarno pomoč, storitve, ki jih potrebujejo, itd. Namen tega ni nič drugega kot izboljšanje svojega življenja, sveta, v katerem živijo, svojega življenjskega sveta.

Življenjski svet

Življenjski svet (nemško Lebenswelt) je fenomenološko pojmovanje sveta kot ga neposredno in subjektivno doživljamo v vsakdanjem življenju – posamezno, družbeno, zaznavno in praktično. To je svet, v katerem živimo v in ki ga doživljamo (erleben) mi sami.

Pojem življenjskega sveta je pomemben v socialnem delu, saj je to zanj izhodišče, temelj za začetek, je mesto, na katerem se socialno delo »sreča z ljudmi« in začenja skupno delo. Čeprav nekatera orodja socialnega dela sodijo v »druge svetove« (svet socialne varnosti, teorije družbe, politike, ustanov ipd.), je končni kriterij uspešnega in učinkovitega dela prav to, kar se zgodi prav v življenjskem svetu, kar se v resnici dogaja ljudem in kar ljudje doživljajo. Življenjski svet je torej temelj in mera socialnega dela.

Pri tej operaciji gre torej za raziskovanje življenjskega sveta, da bi ga bolje spoznali, a tudi v njem dosegli večjo stopnjo suverenosti, predvsem pa da odkrijemo, katere vire vsebuje in pa tudi tiste, ki manjkajo, da bi živeli bolje. V nasprotju z antropologijo, to ni voajeristična vaja zgolj spoznavanja, kako ljudje živijo, je usmerjen v prenos manjkajočih sredstev v življenjski svet od zunaj, navadno s pomočjo dajatev države blaginje. Gre torej za povezovanje življenjskega sveta z drugimi svetovi, ki so preveč abstraktni, da bi jih neposredno doživeli, kot gre v primeru sveta socialne varnosti.

Lahko bi rekli, da je socialno delo dvoživka, ki živi tako v življenjskem svetu kot v abstraktnejših domenah zakonodaje, ekonomije, politike in predvsem socialne države. Socialnega delavca ali delavko lahko imamo za posrednika (brokerja) med temi dvema stvarnostma. Omogoča porazdeljevalni tok sredstev iz družbene akumulacije tja, kjer jih ljudje lahko uporabijo. Socialni delavci in delavke pa delujejo tudi kot prevajalci med vsakdanjim jezikom in jezikom abstraktnih sistemov dajatev in upravičenosti.

Jezik delovanja v življenjskem svetu

Socialno delo nima svojega posebnega strokovnega jezika, tehničnega žargona, ki bi imel služil v strokovno liturgične namene, podobno, kot so svoj čas uporabljali latinščino v cerkvi. Deloma zato, ker socialno delo nima svojega hrama, posvečenega prostorja, v katerem bi izvajalo svoje poslanstvo (kot so sicer bolnišnica, sodišče, zapor, kasarne itn.). Deloma pa zato, ker v socialnem delu ne gre za to, da bi zagovarjali neke višje resnice oz. jih prenašali ljudem.

Dejansko mora socialno delo storiti prav nasprotno običajnim operacijam drugih strok. Medtem ko se morajo varovanci posebnih ustanov najprej naučiti ezoteričnih jezikov in pravil ustanov, se morajo socialni delavci in delavke, da bi razumeli, kaj se dogaja med ljudmi, naučiti njihovih jezikov, govorice, pa tudi pravil, odnosov in običajev, ki so jim podlaga. V tem je socialno delo podobno antropologiji. Vendar antropologi spoznano prevedejo v globje pomene struktur ali funkcij, socialno delo pa se mora zanesti na neposredne in imanentne pomene ter zemljevide, ki jih taki pomeni ustvarjajo in se ukvarjati s tem, kako jih spremeniti v akcijo, delo. Z vprašanji, kot so: »Kaj storiti?«, »Kaj se bo zgodilo?«, »Kaj bomo naredili?« itn. ustvarjamo nove in drugačne pomene istih besed.

Namen te operacije je torej zagotoviti, da so ljudje preskrbljeni in opremljeni, kar naredimo z omogočanjem dostopa do virov zunaj življenjskega sveta, hkrati pa z aktiviranjem lastnih.

Socialno delo potrebuje dva seta trdnega znanja, da bi to lahko uresničilo. Prvi je o življenjskih svetovih uporabnikov, drugi pa o tem, kaj je na razpolago, kakšne dajatve so dostopne. Umetnost socialnega dela v tej operaciji je povezati eno vedenje z drugim. Tovrstno znanje navadno ustvarimo z izdelovanjem zemljevidov.

Zemljevidi

Izdelovanje zemljevidov oz. kartografija je ena izmed osnovnih metodologij v socialnem delu. Je način, kako predstaviti stvarnost na celosten način z uvrščanjem pomembnih zadev na »zemljevid«, s tem pa tudi oblikovanje prostorsko predstavljenih odnosov in razmerij, ki omogočajo »orientacijo« oz. »navigacijo« po doslej neoznačenem ozemlju, pa tudi dajejo celostno, integrativno razumevanje trenutnih vprašanj, ki so potemtakem temelj potrebnega dela.

Kakor v zemljepisu lahko zemljevidi predstavljajo tako različna ozemlja kot tudi različne vidike planjav, ki naj bi jih orisovali. Lahko so prostorski zemljevidi, ali, kot v sociometriji, zemljevidi osebnih razmerij, lahko ponazarjajo tok pogovora, teme, lahko kažejo na razlike v moči, tokove dobrin in dejanj, virov, predstavljajo načine dela, življenjske okoliščine. Lahko so preproste skice ali podrobne ponazoritve številnih parametrov. Uporabiti se jih da kot ozadje akcije, splošni vodnik delovanja, lahko pa jih uporabimo za to, da izostrimo specifična vozlišča, vprašanja, s katerimi se je treba ukvarjati.

Imamo že narejene splošne zemljevide človeškega ravnanja, kot na primer zemljevidi uživanja drog, opis strategij preživetja starih ljudi, načini sodelovanja otrok v delovanju šol itn. Take zemljevide lahko uporabimo, tudi če le za podlago za specifične zemljevide, ki jih je treba izdelati z določenega človeka, skupino ali skupnost, da bi z njimi odgovorili na njihove dejanske življenjske razmere in ponazorili njihovo življenjsko stvarnost. Na drugi strani pa obstajajo spiski dajatev (tam, kjer jih ni pa jih je treba skicirati). Tudi te je treba posodobiti, zarisati glede na njihovo relevantnost in ustreznost zemljevidov življenjskega sveta. Taki spiski, ki jih sproti ustvarjamo, morajo biti karseda obširni (ustvarimo jih lahko z možgansko nevihto – »brainstormingom«), da maksimiramo izbiro in ustreznost odgovora.

Nametanje i lišavanje/ korištenje znakova (grupa 17. dio, komentar 2/2)

Suprotnost dijalogu je nametanje (ili invazija). Nameću se riječi, s njima ideje i na kraju djela. Svijet poprima svojstvo statične strukture imenica koje njime ovladavaju. Riječi se čitaju kao upute kojima je treba slijediti, ne treba znati ništa drugo no što one zapovijedaju raditi. Obrazovanje poprima značaj bankarstva koje deponira ideje u ljudsku svijest da bi vlasnici banka ubirali kamate (ili čak „kamatarili“). U socijalnom radu to znači pomoć umjesto moći, reketarenje umjesto osnaživanja. Stavljanje ljudi u unaprijed određene kategorije i predavanje znanja kako se u skladu s njima ponašati.[1] Ljudi postaju predmet ideja koje se nameću, nekritički ih usvojavaju odnosno usađuju kao čipove s propisanim algoritmima ponašanja.

Nametanjem ih usađene ideje lišavaju mogućnosti da imenuju svijet, da ga mijenjaju, da budu dio stvaranja povijesti (već povijest stvara njih). Ostaju bez riječi. Nemaju pravo glasa. Kolonijalizam ideja (u funkciji ekonomskog iscrpljivanja) stvara kulturu muka, tišine. Gromoglasni zvučnici koji odozgo talože ideje u našoj svijesti na širokom dnu stvaraju poslušnu tišinu.

Dok su naši prednici u predmoderna vremena naučili trpjeti tu tišinu uz povremene bune i ustanke^[2] u „post-modernoj“ epohi postajemo zavisni od buke propagande, nikad nam nije dosta „novih ideja“ premda u sebi shvaćamo da nam, poput nove doze droge, ne donose ničega novoga. Tišina postaje apstinencijska kriza u potrošnji ideja-uputa.

Lišavanje (deprivacija) samo je drugo naličje nametanja.[3] Kad nam nameću riječi, ideje i djela, lišeni smo mogućnosti za vlastito imenovanje svijeta oko nas, djela koja autentično odgovaraju na situaciju u kojoj smo se našli. Ili suprotno – kad smo lišeni riječi otvara se prostor da nam se nametnu tuđe, da ih moramo slušati. Premda je efekt isti nametanje i lišavanje doživljavamo drukčije. Nametanje doživljavamo kao agresivan čin, kao uguravanje nečeg tuđeg, lišavanje kao ignoriranje odnosno aroganciju, da nas nitko neće čuti. U oba primjera radi se o ne-uvažavanju, o nepoštovanju – kod nametanja nas kao aktivnog prijemnika, kod lišavanja kao odašiljača.

 

Korištenje znakova

U grupi upotrijebili smo znakove s kojima smo pokazivali svoj osjećaj o tome jesmo li se s nekom našli u dijalogu (jesmo li osjećali solidarnost s time što je kazivao), jesmo li osjetili da nam neko nešto nameće (govori nešto što nam je tuđe ili čak neprihvatljivo), ili dali smo se osjetili lišeni riječi (da nas ignoriraju, da govore nešto što nema veze odnosno nije relevantno za naše iskustvo). Smisao te vježbe nije bio samo u tome da ilustriramo freirejanske pojmove u praktičnom zbivanju, već da njegujemo dijalog u grupi i da se obaziremo na osjećaje zapostavljenosti i nametnutosti. U nekim grupama bilo nas je stid lamati rukama (radije smo lamatali riječima J), a grupa koja je tu tehniku prihvatila koristila ju je i poslije vježbe – bili su toliko očarani djelovanjem znakova da su ih ti znaci začarali – dok su bili zajedno nisu ih mogli napustiti.

Paradoks je u tome da do riječi dolazimo znakovima, a ne riječima. U grupi koja je sastavljena od prilično jednakopravnih članova i koja djeluje na jednakopravnoj osnovi – protivljenje nametanju sa strane drugoga može značiti opet (za tog drugoga) nametanje neke „istine“ koja nije njegova. Znaci su, s druge strani, diskretniji i obazriviji, „ne skaču u riječ“ a svejedno dadu govorniku do znanja kako njegovu priču doživljava publika.^[4] S time otvaraju više prostora za dijalog, ujedno daju mogućnost saopćavanja s strane slušaoca, i daju im aktivnu ulogu, a govorniku neposredni feedback i njim mogućnost više da uđe u dijalog s ostalim članovima grupe, da i on „sluša“ grupu odnosno da razviju razgovor o istinskim pitanjima za polaznike grupe, o svojim autentičnim zanimanjima – da ostvaruju dijalog.

Ovakvi znaci jesu neverbalni i jesu komunikacija (a što nije? – jebo te Watzlawick[5] – ali ovo definitivno je) međutim nisu ono što obično nazivamo neverbalnom komunikacijom. Pod tim imenom podrazumijevamo one vidike saopćavanja koje ne prenosimo riječima već tijelom, držanjem, pokretima, tonom glasa, izrazom lica itd. Ali i djelima, postupcima, čak s rasporedom prostora i ukrasima u njemu. Tjelesni vid općenja je vrlo bitan, pogotovo u grupi. No on se prilično razlikuje od općenja riječima. Premda riječi mogu biti i jesu puno puta višeznačne ipak je njihovo značenje definirano pojmovima koje one obuhvaćaju i sadrže. Tijelo priča na drukčiji način[6] – jedna gesta može se tumačiti na bezbroj načina a i sadrži bezbroj poruka – ako neko gleda u pod možemo zamisliti da tamo nešto traži, da odmara, da ga boli glava, da se tako koncentrira, da mu je pozlilo, da gleda tamo, da ne bi gledao u oči ili nešto drugo što bi mogao vidjeti – i tako dalje.[7]  

Znaci koje koristimo imaju određenije značenje, oko njih, barem u određenoj grupi, postoji konvencija o njihovom značenju. Međutim nisu ni riječi[8] ni općeniti izrazi tijela ili dijela. Niti nešto između njih. Dok jezik izražava pojmove i tijelo pokazuje osjećanja ovakvi znaci, poput putokaza, ukazuju na nešto, usmjeravaju pozornost – u našem primjeru na nešto što se događa u grupi.

Referencija

Hobsbawm E. (1969) Bandits. London: Weidenfeld & Nicolson.

---

[1] Nije rijetkost u socijalnoj skrbi da se korisnici ucjenjuju. Za primitak socijalnih davanja moraju pogodovati primjerenim ponašanjem (za uzvrat za novčanu pomoć treba je prestati piti). Dok je to bilo u prošlosti u biti zloupotreba položaja, koja zanijekala neotuđiva prava korisnika, sada sve više to ulazi izravno u socijalnu politiku, npr. pod izlikom »socijalne aktivacije« - neimarstvo nije dovoljan razlog, temelj za socijalna prava, treba ih je zaslužiti – napraviti nešto tako kako ćaća kaže.

[2] Spontani revolt potlačenih masa se izražavao u hajduštvu – predrevolucionarnom, pred-političkom pokušaju redistribucije ljudskog bogatstva koji dobro opisuje Hobsbawn u svojem djelu Bandits (1969). No pored toga kolonijalizirani (ili kod nas polu-kolonijalizirani) živalj koristio je i taktike »hvatanja krivina« ali »podmetanja« na Švejkovski način, subvertiranja riječi-naredba dovedavši proturječja koje one sadrže do apsurda. No podmetanje mogu kao način vladanja (PR) koristiti i nosioci moći.

[3] Dok Freire koristi samo izraz nametanje (invasion, invazija) za označavanje procesa kojim nosioci moči, hegemona, nadvladajuća ideologija (Gramsci) nameće jezik i svoje poimanje svijeta, Southgate ga dopunjuje pojmom lišavanja – deprivacije. Dok su to u teoriji društva i društvene akcije to samo lice i naličje istog procesa, u teoriji grupa i grupne dinamike to su ipak fenomenološki dvije sasvim različite pojave – koje doživljavamo na drukčiji način – nametanje kao agresivan čin, invazivnu akciju drugoga, dok lišavanje doživljavamo kao nemar, ignoriranje, kao da druge nije briga što imamo reći.

[4] I znak da se slažemo, da smo u dijalogu – koji u biti potvrđuje riječi govornika imaju za dijalog korisnu funkciju – sprečavaju da čovjek odveć »dulji«, da uvjerava uvjerene. S time smanjuje redundantnost pričanja koje unatoč slaganju uzrokovati u osjećaju napuštenosti odnosno u lišavanju riječi.

[5] Poznata je Watzlawickova izreka: „Nemoguće je ne komunicirati!“ No ta izreka temelji se na tautološkom zaključivanju. Dakako, ako definiramo bilo koji odnos između dvije jedinke kao komunikaciju sve su jedinke u komunikaciji. U najmanju ruku takav aksiom je redundantan kao što je redundantno kad kažemo da je sve dio svemira. No kad smo baš pri svemiru možemo primijetiti da je izreka neistinita barem što se tiče komunikacije sa intelektualnim bićima van Zemlje. Ili oni ne postoje, ili ih nismo našli odnosno ostvarili kanale komunikacije s njima. Pristaše Watzlawickove tvrdnje mogli bi se suprotstaviti konstatacijom da neki već komuniciraju s vanzemaljcima. Neka!

Ali da se tu osvrnemo na ono što nam govori Freire. Nemogućnost sada otvara mogućnost u budućnosti, To je bit dijaloga, preči granice svoje egzistencije.

[6] U tom smislu izraz »jezik tijela« (body language) nije ništa nego oksiomoron (duhoviti nesmisao) – doskočica. Eventualno bi mogli govoriti o »govoru tijela« jer tijelo nam ipak, iako ne riječima denotativnim značenjem, nešto »govori« (i govor svojim tonom dodaje riječima konotacije). Mogli bi reći da nam tijelo čak nešto priča, pogotovo jer se služi poput priča analogijama koje nam stimuliraju imaginaciju van onoga što sadrže puke riječi.

[7] Kako tumačimo govor jezika nalikuje na ono što smo gore pisali o osnovnim pretpostavkama. One i jesu neverbalne dok ostaju u grupi prešućene. Vrlo je vjerojatno da se one prenose neverbalnim putem, putem analogije koja, suprotno od konsekutivnosti jezika, može odjednom obuhvatiti sve.

[8] Osim djelomice kad se radi o znakovnom jeziku koji koriste oni koji ne čuju i ne govore glasom.