Labirinti odgovornosti 1 - Črna

 

Že tako je odgovornost pomembna beseda (pogosto vroča tema) v vsakršni formalni organizaciji, v zavodih, ki se ukvarjajo z oskrbo ­– kar navadno pomeni tudi vsaj neko mero skrbništva nad stanovalci, pa je odgovornost k(o)ronski pojem.[1] V Črni še toliko bolj, je ključna beseda, ki nas pričaka na koncu vsakršne razprave, je pa najbrž tudi ključ, ki lahko odpre vrata za marsikoga.

Skrb o odgovornosti je v CUDV-jih primerjavi s posebnimi zavodi, kakor sta Dutovlje in Hrastovec, še bolj izražena. K temu prispevajo trije snopi momentov – nalepka in kariera, skrbnost pedagoške stroke in zavzetost staršev. Stanovalci Črne imajo namreč takšno nalepko, ki postavlja odklon od »normale« v zgodnja leta. V nasprotju z »duševnimi bolniki«, ki se jim življenje zaplete v starostni dobi, ki je vsaj nekoliko odmaknjena od otroštva, se začne kariera uporabnika, pogosto tudi stanovalca, že v otroštvu. Vstop v »kariero« je torej posledica spoznanja odklona, ne pa življenjske prelomnice, krize.[2] V njihovi karieri se formalno skrbništvo posledično večkrat ne vzpostavi z odvzemom poslovne sposobnosti, temveč s podaljševanjem statusa otroka in starševskih pravic.

Gre tudi za ustanovo, ki je bila sprva namenjena izključno otrokom. To je pomenilo, da so v začetkih svoje varovance ob polnoletnosti odpustili – navadno premestili v zavod za odrasle (npr. iz Dornave v Hrastovec).[3] Sčasoma pa so jih obdržali kar pri sebi – najprej kot ljudi s podaljšanim otroštvom (do 26. leta), potem pa kot stanovalce, ki niso več predmet vzgoje in izobraževanja, temveč predvsem oskrbe (oz. natančneje namestitve). A čeprav gre zdaj za ustanove, v katerih so nameščeni predvsem odrasli ljudje in je v njih ostala le peščica takih stanovalcev, ki so otroci v ozkem pomenu besede, je pomen pedagoške stroke v tovrstnih zavodih ostal prevladujoč. V njih je nastajala defektologija (zdaj specialna pedagogika). Pedagoški model, še bolj pa defektološki, je soroden medicinskemu v tem, da predpostavlja, da stroka ve bolje, kaj morajo »učenci« doseči, znati, kako se vesti; kaj je prav in kaj narobe.[4] Za našo razpravo pa je pomembna tudi podobnost v pokroviteljski vlogi strokovnjakov in osebja, ki je v pedagoški inačici »medicinskega modela« v nekaterih potezah še bolj izražena (saj gre za otroke!).

Umetno podaljšano otroštvo in z njim skladna pedagoška usmeritev ojačata navzočnost staršev oz. sorodstva. V primerjavi z vzgojnimi, pa tudi posebnimi zavodi, v katerih stanovalce njihovi sorodnik pogosto odpišejo (če ne prej, ob namestitvi v zavod), so tu starši v povprečju bolj zavzeti za dobrobit svojih potomcev.[5] Delitev odgovornosti je bolj podobna delitvi v šoli, kjer so učitelji odgovorni za tisti del otrokovega življenja, ki ga preživi v ustanovi, starši pa za tisti, ki ga preživi zunaj (in za splošne zadeve). Več je možnosti za prelaganje odgovornosti (»prepucavanje«), a tudi za skupno delo ali vsaj sodelovanje. Ne glede na to, ali gre za povezovanje ali ločevanje, takšna dinamika postavlja vprašanje odgovornosti na bistveno bolj poudarjen način.

Viri:

ZUDV Dornava (b. d.) »Zgodovina zavoda«. ZUDV Dornava, Zavod za usposabljanje, delo in varstvo dr. Marjana Borštnarja (spletna stran: O zavodu/ Zgodovina zavoda), dostopno na: http://www.zavod-dornava.si/index.php/zgodovina-zavoda.html 20. 9. 2021.

Kostnapfel J. (1996) Marjan Borštnar. V: J. Kostnapfel (ur.) Slovenski psihiatri. Radovljica: Didakta, str. 157–163.

---

[1] Pojavi pa se pogosto tudi v vsakdanjih izmenjavah. Navadno kot očitek, opozorilo. Več o tem v naslednjih blogih.

[2] Je pa začetek kariere življenjska prelomnica, kriza, ki jo spoznanje, diagnoza odklona sproži – večkrat prav za starše.

[3] Prvi tovrstni zavod je nastal tako, da so v Dornavo leta 1953 preselili 67 otrok iz Hrastovca (ustanovljen 1947). Glej spletno stran zavoda Dornava.

[4] Sorodstvo modelov potrjuje konkretna genealogija defektologije v Sloveniji. Med glavnimi ustanovitelji te stroke je bila psihiatrija. Marjan Borštnar je bil med ustanovitelji zavoda v Dornavi, prav tako tudi med pobudniki in ustanovitelji defektologije na takratni Pedagoški akademiji. Bil je sicer tudi med ustanovitelji šole za socialne delavce (tudi predavatelj) (Kostnapfel, 1996), socialno delo pa je tudi v zgodnjem obdobju v znanstveno teoretični zasnovi temeljilo na medicinskemu modelu (t. i. terapevtska usmeritev v socialnem delu značilna za tisto obdobje).

Bolj kot zgodovinska genealogija je merodajna podobnost, vzporednost modeliranja. Tako v medicinskem kakor v splošnem pedagoškem modelu se obravnava ravna po vnaprej postavljenih vrednostih in odklonu od njih. Če jih »učenec« oz. »bolnik« ne dosega, je napaka v njem. Povezava med že tako podobnima modeloma, je v defektologiji prav ta napaka, defekt. Medtem ko pedagogika definira, kaj bo človek moral znati, pa medicina definira v čem je človekova (biološka, psihosocialna) nezmožnost, da bi to znal. Socialni model, na drugi strani, ne pomeni prevlado socialne stroke, temveč postavitev težišča na družbene ovire, ki onemogočajo doseganje želenih ciljev. Pa morda še bolj to, da si cilje v svojem življenju postavi človek sam, ne pa neka njemu nadrejena instanca.

V zavodski stvarnosti razlike med zdravstvenim in vzgojno-izobraževalnim modelom skorajda ni opaziti. Tako posebni zavodi kot CUDV-ji delujejo kot totalne ustanove. Razlika je, da v enih oddelke – torej konkretno organizacijo življenja v zavodu – vodijo medicinske sestre, v drugih pa pedagoški delavci. Medtem ko je specialno pedagoška služba v Hrastovcu služba, ki zagotavlja svoje storitve vsem oddelkom, ima tako vlogo oz. funkcijo v Črni zdravstvena služba. Z drugimi besedami: pedagoška stroka je z nastankom CUDV-jev vzpostavila do neke mere avtonomijo nasproti medicini, a je v smislu modeliranja življenja v ustanovi ostala na istem. Šolski model je prav tako institucionalen, kot je bolnišnični. Razlike so v niansah. Med pomembnejšimi in konkretnimi je ta, da imajo CUDV-ji en vir financiranja več (poleg zdravstva in sociale še izobraževalni) in s tem omogočajo več različnih dejavnosti in tudi sicer bolj bogato oskrbo.

[5] Glede na nalepko, ki jo dobijo, gre tako pri otrocih z raznimi nalepkami kakor pri ljudeh s psihiatrično nalepko za predpostavko (predsodek) »disfunkcionalnih družin«. Ne glede na veljavnost takšnega predsodka oz. na to, da to ne drži za mnoge stanovalce, pa to vpliva na vzorce povezovanja, ki jih s sorodniki vzpostavi osebje. Kakor velja tudi v nasprotno smer, da je osebje ustanove, kakršna je Črna, bolj dojemljivo za sporočila, predloge, celo sodelovanje s sorodniki. Bi pa lahko postavili hipotezo, da obstaja nekolikanj  »razredne« razlike med tipi zavodov. Morda so posebni zavodi poleg tega, da vanje stopajo odrasli ljudje, ki jih v povprečju laže odpisati, tudi bolj zavodi za revne, neuke ljudi, ki so že tako brez moči, preprosto zgolj odlagališča, na katera parkirajo ljudi, ki nimajo prostora pod soncem. Medtem ko so zavodi, kot je Črna, morda v uporabi bolj za tisti del prebivalstva, ki ima več družbene moči, več ugleda (ki ga nočejo zapraviti s tem, da ne skrbijo več za svoje otroke). 

Grupa omogućuje drukčiji pristup radu (grupa 21. dio, komentar 2/6)

Prije nego što završimo Osječke osvrte na radu grupi, pogledati ćemo što se (još) u Osijeku dogodilo.  

Naš seminar o grupnom radu izgleda da je pružao jedno drukčije iskustvo nastave a i  drugačijeg poimanja socijalnog rada. Predavanja su bila kraća, tek uvod ili osvrt na događanje u grupi. To je, barem djelomice značilo da su polaznici mogli odmah spajati i provjeravati koncepte koji su predani s svojim iskustvom u grupi. Nije bilo dosadno. Ne samo da smo se poprilično šalili i među predavanjima i kroz grupni rad, pa i pauzama i na pivu poslije grupa nego je bilo zanimljivo i onda kad nije bilo smiješno. Učesnici su bili angažirani u radu, bilo je prostora da progovore, da dadu svoj prilog – da sudjeluju. U tom smislu seminar je bio demonstracija, ponekad čak i proslava toga što je imperativ socijalnog rada – da zajedno nešto stvaramo.

Takav, interaktivan način rada dakako smanjuje distancu između profesora i studenata. Najednom se nađu u istom loncu (i kuhaju se).^[1] Učitelj mora, barem djelomično, odstupiti od svoje uloge u koju inače stupa, ulazi u interakciju neposredno, u prvom redu kao čovjek i tek onda kao profesor ili voditelj grupe ili seminara. I to stvara produktivnu tenziju i nakon nje manju katarzu.^[2] I to je smjerokaz za praksu socijalnog rada kao drugarskog posla u kojem treba biti čovjek, ali ne neka opća ljudina nego sasvim običan čovjek s svojim vrlinama i manama – i baš to nas čini, između ostalog, dostupnima i suradnicima.

Uz razgovor o događanjima u grupama često smo se osvrtali i na općenitije teme socijalnog rada (što u ovom tekstu nije toliko zamjetno jer to je ipak tekst o grupnom radu). Usput smo se dotakli nekih bitnih, a i nekih sasvim tehničkih tema socijalnog rada. Bilo bi mi rado da su studenti zapamtili da je pitanje moći jedno od centralnih pitanja u socijalnom radu. Ne samo u sociološkom smislu, još manje u psihološkom, nego baš u socijalnom. S jedne strane moć je tema koja proističe iz nedostatka moći što je zajednička karakteristika korisnika socijalnog rada, a s druge strane moć je baš i oruđe socijalnog rada. Moć koja je investirana sa strane centara moći u nas da nadziremo one koje bi se s pravom mogli pobuniti, da sadržimo (i zadržimo) one koji iz vlaka društva ispadaju, treba koristiti kao izvor moći, konkretnog osnaživanja.

Ako pitanje moći primijenimo na situaciju našeg seminara, vidjeti ćemo da je predavanje neke građe koju smo profesori (barem donekle) usvojili onima koji ju poznaju tek samo empirijski iz svog iskustva (svi smo bili u grupama i o svom iskustvu u njima smo razmišljali) samo jedna dimenzija krupnijeg procesa. Važno je i kako nešto predajemo i kakve obrasce (Foucault bi rekao dispozitive) moći pri tome koristimo. Počev od toga kakav je red sjedenja – jesmo li u krugu ili frontalnom (ex katedra) uređenju, prisiljavamo li studenta nazočnosti „evidencijskim listama“, zahtijevamo li bilježenje „predanih ideja“ kako bi ih studenti zapamtili i kao papagaji ponavljali na ispitu, itd. Otvaramo li prostor i mogućnosti da studenti, polaznici grupe, izriču riječi koji baš njima nešto znače, da naprave nešto što im se čini važno, a nisu se usudili napraviti, da stupaju, ne samo između sebe nego i vizavi profesora i asistenata u neke druge odnose. Ako nigdje drugdje onda baš u socijalnom radu moć i nova raspodjela moći nije samo sredstvo učenja već je predmet spoznaje.

Kolikogod su se ljudi već prije poznavali seminar je pružao priliku za bolje upoznavanje – ljude koje već poznajemo u novim situacijama i ulogama, ljude koje ne poznajemo da upoznamo na neki drukčiji, prisniji način. (Između ostalog bila je to prilika za upoznavanje među redovitim i vanrednim studentima koji inače nemaju zajedničkih kolegija). Za ta tri četiri dana stvorila se jedna atmosfera zajedništva, osjećaj pripadnosti (pojedinim grupama i zajednici studenata treće godina pa i u cjelini). Značajka te atmosfere nije bila tek prisnost nego i osjećaj da se nešto može napraviti, učiniti, da su neke stvari koje su se prije činile skoro pa nemogućim, moguće i ostvarive – u grupi i za grupu van nje.

No nije tako bilo za sve od početka. Mnogo je studenata izašlo iz prvog susreta u fazonu „ovo je glupost“. Činilo im se kao „ne znaju šta da rade“. Seminar je naime počeo bez uobičajene strukture što se nekim pak činilo, da struktura, neki unaprijed dan pravac, koherencija, fali. Drugim riječima nedostajala je sigurnost. Nesigurnost, neodređenost je značajka nečeg novog. Ona je inherentna stvaranju dok su izvjesnost i neupitnost značajke ponavljanja jednog te istog. U socijalnom radu i jedno i drugo vrlo je važno. Ponekad treba sačuvati ono nešto što je još čovjeku preostalo kao oslonac njegove egzistencije, ali još češće treba stvarati nove prilike koje donose nove izazove. I u jednoj i u drugoj situacije prilika za stvaranje sigurnosti nema puno. Socijalni rad je rad s neizvjesnošću. Često nam preostaje tek naša bazična ljudskost kao uporište izvjesnosti i gotovosti. Ako to primijenimo na rad u grupi to znači da je ponekad dobro darovati svoje vrijeme grupi i ne znati što će se dogoditi i očekivati. (I za to vrijeme ne pustiti se primamiti neki osobnoj želji - ići na pivo, iako je to veoma dobra želja i pivo veoma dobro piće – biti će zato prilika na kraju kad će trebati „isplaknuti“ nove stvari u našem iskustvu.)

Taj dobar osjećaj ispunjenosti, pripadnosti i novih mogućnosti koji je čest na kraju takvih grupnih događaja, obično se polako gubi. To je očito u grupama koje su sastavljene samo za ovakvu priliku i koje se na kraju razlaze, rasprše u niz pojedinaca koji se neće nikada više susresti kao grupa. No i u grupama koje dijele zajedničku sudbinu, koje se susreću, doduše u nekim drugim konstelacijama, pod istim okriljem i krovom i dalje, takva se atmosfera s vremenom gubi. Ostaje tek prijatno, nostalgično sjećanje koje se trenutačno budi u mjestimičnim susretima članova i kao dalek odjek u nekim sličnim situacijama.

Grupa postaje subjekt

Kad sam odlazio iz Osijeka, doduše napunjen energijom grupnih zbivanja i utopijskog osjećaja koji je prevladao na kraju – kao funkcija oproštaja, ostajao mi je neki osjećaj nepopunjenosti, sumnje – koji je proisticao iz iskustva da se to nešto veselo, optimistično može s vremenom izgubiti, da je često to tek iluzija novih mogućnosti ali ne i mogućnosti same.

Ali da nismo ponovili tek novo izdanje teatra grupne dinamike pokazalo se uskoro. Energija koja se stvorila ušla je u konkretnu akciju. Već od početka grupnog rada, u nestrukturiranoj diskusiji javila se tema vrlo značajna za studente – što će biti s diplomskim studijem, hoće li biti sastavljen i utvrđen na vrijeme, koja je sudbina studija kojeg pohađamo? Javljala se tjeskoba budućnosti, vrlo realna. I ponavljala se kao refren kroz cijeli seminar. Ukratko poslije završetka seminara pojavila se akcijska grupa koja se prihvatila izazova i prekinula sudbinsko pasivno držanje studenata. Što je prije neki dan kulminiralo u demonstracijama pred rektoratom i ima izgleda da poluči veoma povoljne rezultate.[3] Dakako da seminar grupnog rada nije bio uzrok toj akciji, ali stvorio je neko praktično i iskustveno saznanje i energiju koja se mogla u tu akciju investirati – dakle jedan kamenčić u mozaiku koji možda i nije bio presudan.

---

[1] Baš saznanje ili pak spoznaja da smo u istom loncu u socijalnom radu je temelj zajedničkog rada, temelj sagledavanja solidarnosti, tog da smo u prvom redu ljudi pa onda tek nosioci uloga koje nam dodjeljuju,  kao osnove zajedničko, socijalnog rada.

[2] Premda je bilo nekim polaznicama i do kraja trajanja seminara teško preči na „ti“.  

[3] Za medijski izvještaj pogledati ovdje!

Nametanje i lišavanje/ korištenje znakova (grupa 17. dio, komentar 2/2)

Suprotnost dijalogu je nametanje (ili invazija). Nameću se riječi, s njima ideje i na kraju djela. Svijet poprima svojstvo statične strukture imenica koje njime ovladavaju. Riječi se čitaju kao upute kojima je treba slijediti, ne treba znati ništa drugo no što one zapovijedaju raditi. Obrazovanje poprima značaj bankarstva koje deponira ideje u ljudsku svijest da bi vlasnici banka ubirali kamate (ili čak „kamatarili“). U socijalnom radu to znači pomoć umjesto moći, reketarenje umjesto osnaživanja. Stavljanje ljudi u unaprijed određene kategorije i predavanje znanja kako se u skladu s njima ponašati.[1] Ljudi postaju predmet ideja koje se nameću, nekritički ih usvojavaju odnosno usađuju kao čipove s propisanim algoritmima ponašanja.

Nametanjem ih usađene ideje lišavaju mogućnosti da imenuju svijet, da ga mijenjaju, da budu dio stvaranja povijesti (već povijest stvara njih). Ostaju bez riječi. Nemaju pravo glasa. Kolonijalizam ideja (u funkciji ekonomskog iscrpljivanja) stvara kulturu muka, tišine. Gromoglasni zvučnici koji odozgo talože ideje u našoj svijesti na širokom dnu stvaraju poslušnu tišinu.

Dok su naši prednici u predmoderna vremena naučili trpjeti tu tišinu uz povremene bune i ustanke^[2] u „post-modernoj“ epohi postajemo zavisni od buke propagande, nikad nam nije dosta „novih ideja“ premda u sebi shvaćamo da nam, poput nove doze droge, ne donose ničega novoga. Tišina postaje apstinencijska kriza u potrošnji ideja-uputa.

Lišavanje (deprivacija) samo je drugo naličje nametanja.[3] Kad nam nameću riječi, ideje i djela, lišeni smo mogućnosti za vlastito imenovanje svijeta oko nas, djela koja autentično odgovaraju na situaciju u kojoj smo se našli. Ili suprotno – kad smo lišeni riječi otvara se prostor da nam se nametnu tuđe, da ih moramo slušati. Premda je efekt isti nametanje i lišavanje doživljavamo drukčije. Nametanje doživljavamo kao agresivan čin, kao uguravanje nečeg tuđeg, lišavanje kao ignoriranje odnosno aroganciju, da nas nitko neće čuti. U oba primjera radi se o ne-uvažavanju, o nepoštovanju – kod nametanja nas kao aktivnog prijemnika, kod lišavanja kao odašiljača.

 

Korištenje znakova

U grupi upotrijebili smo znakove s kojima smo pokazivali svoj osjećaj o tome jesmo li se s nekom našli u dijalogu (jesmo li osjećali solidarnost s time što je kazivao), jesmo li osjetili da nam neko nešto nameće (govori nešto što nam je tuđe ili čak neprihvatljivo), ili dali smo se osjetili lišeni riječi (da nas ignoriraju, da govore nešto što nema veze odnosno nije relevantno za naše iskustvo). Smisao te vježbe nije bio samo u tome da ilustriramo freirejanske pojmove u praktičnom zbivanju, već da njegujemo dijalog u grupi i da se obaziremo na osjećaje zapostavljenosti i nametnutosti. U nekim grupama bilo nas je stid lamati rukama (radije smo lamatali riječima J), a grupa koja je tu tehniku prihvatila koristila ju je i poslije vježbe – bili su toliko očarani djelovanjem znakova da su ih ti znaci začarali – dok su bili zajedno nisu ih mogli napustiti.

Paradoks je u tome da do riječi dolazimo znakovima, a ne riječima. U grupi koja je sastavljena od prilično jednakopravnih članova i koja djeluje na jednakopravnoj osnovi – protivljenje nametanju sa strane drugoga može značiti opet (za tog drugoga) nametanje neke „istine“ koja nije njegova. Znaci su, s druge strani, diskretniji i obazriviji, „ne skaču u riječ“ a svejedno dadu govorniku do znanja kako njegovu priču doživljava publika.^[4] S time otvaraju više prostora za dijalog, ujedno daju mogućnost saopćavanja s strane slušaoca, i daju im aktivnu ulogu, a govorniku neposredni feedback i njim mogućnost više da uđe u dijalog s ostalim članovima grupe, da i on „sluša“ grupu odnosno da razviju razgovor o istinskim pitanjima za polaznike grupe, o svojim autentičnim zanimanjima – da ostvaruju dijalog.

Ovakvi znaci jesu neverbalni i jesu komunikacija (a što nije? – jebo te Watzlawick[5] – ali ovo definitivno je) međutim nisu ono što obično nazivamo neverbalnom komunikacijom. Pod tim imenom podrazumijevamo one vidike saopćavanja koje ne prenosimo riječima već tijelom, držanjem, pokretima, tonom glasa, izrazom lica itd. Ali i djelima, postupcima, čak s rasporedom prostora i ukrasima u njemu. Tjelesni vid općenja je vrlo bitan, pogotovo u grupi. No on se prilično razlikuje od općenja riječima. Premda riječi mogu biti i jesu puno puta višeznačne ipak je njihovo značenje definirano pojmovima koje one obuhvaćaju i sadrže. Tijelo priča na drukčiji način[6] – jedna gesta može se tumačiti na bezbroj načina a i sadrži bezbroj poruka – ako neko gleda u pod možemo zamisliti da tamo nešto traži, da odmara, da ga boli glava, da se tako koncentrira, da mu je pozlilo, da gleda tamo, da ne bi gledao u oči ili nešto drugo što bi mogao vidjeti – i tako dalje.[7]  

Znaci koje koristimo imaju određenije značenje, oko njih, barem u određenoj grupi, postoji konvencija o njihovom značenju. Međutim nisu ni riječi[8] ni općeniti izrazi tijela ili dijela. Niti nešto između njih. Dok jezik izražava pojmove i tijelo pokazuje osjećanja ovakvi znaci, poput putokaza, ukazuju na nešto, usmjeravaju pozornost – u našem primjeru na nešto što se događa u grupi.

Referencija

Hobsbawm E. (1969) Bandits. London: Weidenfeld & Nicolson.

---

[1] Nije rijetkost u socijalnoj skrbi da se korisnici ucjenjuju. Za primitak socijalnih davanja moraju pogodovati primjerenim ponašanjem (za uzvrat za novčanu pomoć treba je prestati piti). Dok je to bilo u prošlosti u biti zloupotreba položaja, koja zanijekala neotuđiva prava korisnika, sada sve više to ulazi izravno u socijalnu politiku, npr. pod izlikom »socijalne aktivacije« - neimarstvo nije dovoljan razlog, temelj za socijalna prava, treba ih je zaslužiti – napraviti nešto tako kako ćaća kaže.

[2] Spontani revolt potlačenih masa se izražavao u hajduštvu – predrevolucionarnom, pred-političkom pokušaju redistribucije ljudskog bogatstva koji dobro opisuje Hobsbawn u svojem djelu Bandits (1969). No pored toga kolonijalizirani (ili kod nas polu-kolonijalizirani) živalj koristio je i taktike »hvatanja krivina« ali »podmetanja« na Švejkovski način, subvertiranja riječi-naredba dovedavši proturječja koje one sadrže do apsurda. No podmetanje mogu kao način vladanja (PR) koristiti i nosioci moći.

[3] Dok Freire koristi samo izraz nametanje (invasion, invazija) za označavanje procesa kojim nosioci moči, hegemona, nadvladajuća ideologija (Gramsci) nameće jezik i svoje poimanje svijeta, Southgate ga dopunjuje pojmom lišavanja – deprivacije. Dok su to u teoriji društva i društvene akcije to samo lice i naličje istog procesa, u teoriji grupa i grupne dinamike to su ipak fenomenološki dvije sasvim različite pojave – koje doživljavamo na drukčiji način – nametanje kao agresivan čin, invazivnu akciju drugoga, dok lišavanje doživljavamo kao nemar, ignoriranje, kao da druge nije briga što imamo reći.

[4] I znak da se slažemo, da smo u dijalogu – koji u biti potvrđuje riječi govornika imaju za dijalog korisnu funkciju – sprečavaju da čovjek odveć »dulji«, da uvjerava uvjerene. S time smanjuje redundantnost pričanja koje unatoč slaganju uzrokovati u osjećaju napuštenosti odnosno u lišavanju riječi.

[5] Poznata je Watzlawickova izreka: „Nemoguće je ne komunicirati!“ No ta izreka temelji se na tautološkom zaključivanju. Dakako, ako definiramo bilo koji odnos između dvije jedinke kao komunikaciju sve su jedinke u komunikaciji. U najmanju ruku takav aksiom je redundantan kao što je redundantno kad kažemo da je sve dio svemira. No kad smo baš pri svemiru možemo primijetiti da je izreka neistinita barem što se tiče komunikacije sa intelektualnim bićima van Zemlje. Ili oni ne postoje, ili ih nismo našli odnosno ostvarili kanale komunikacije s njima. Pristaše Watzlawickove tvrdnje mogli bi se suprotstaviti konstatacijom da neki već komuniciraju s vanzemaljcima. Neka!

Ali da se tu osvrnemo na ono što nam govori Freire. Nemogućnost sada otvara mogućnost u budućnosti, To je bit dijaloga, preči granice svoje egzistencije.

[6] U tom smislu izraz »jezik tijela« (body language) nije ništa nego oksiomoron (duhoviti nesmisao) – doskočica. Eventualno bi mogli govoriti o »govoru tijela« jer tijelo nam ipak, iako ne riječima denotativnim značenjem, nešto »govori« (i govor svojim tonom dodaje riječima konotacije). Mogli bi reći da nam tijelo čak nešto priča, pogotovo jer se služi poput priča analogijama koje nam stimuliraju imaginaciju van onoga što sadrže puke riječi.

[7] Kako tumačimo govor jezika nalikuje na ono što smo gore pisali o osnovnim pretpostavkama. One i jesu neverbalne dok ostaju u grupi prešućene. Vrlo je vjerojatno da se one prenose neverbalnim putem, putem analogije koja, suprotno od konsekutivnosti jezika, može odjednom obuhvatiti sve.

[8] Osim djelomice kad se radi o znakovnom jeziku koji koriste oni koji ne čuju i ne govore glasom.