Odpiranje polja (Izvleček iz knjige Dezinstitucionalizacija II: nedokončana)

[V tem blogu objavljam zaključek knjige, ki jo pravkar z Andrejo oddajava v tisk. Se mi je zdelo, da je pravi trenutek za to.][1]

                              

Transverzala, ki smo jo v obeh knjigah (Rafaelič in Flaker, 2021; Flaker in Rafaelič, 2023) prehodili, je pokazala, da so gibanja ključni pogon dezinstitucionalizacije. Prehod v skupnost in preobrazba ustanov sta toliko uspešnejša in celovitejša, kolikor sta povezana z družbenimi gibanji. Ta jima dajejo resnično moč za resnične spremembe. Še tako dobro zamišljena reforma, podprta s celovito strategijo in celo z dovolj »politične volje« (ki jo navadno pogrešamo), bo ostala slepa za tisto, kar vidijo gibanja, jalova na ozemljih, ki jih lahko vzpostavijo prav gibanja. Videla bo le tisto, kar ji dovoljujejo aksiomi, ki oblast, ki naj bi spremenila samo sebe, vzpostavljajo, naredila bo le tisto, kar postulati kot temeljni obrazci (navadno birokratski) delovanja dovoljujejo. Za resnično reformo, tako, ki bo vsaj v svojih delcih vsebovala upor in beg od oblastnih aksiomov, rušenje pregrad med ljudmi, nove prostore svobode, uvajala možnosti samoodločanja in samoupravljanja, se postavila za pravice in bojevala proti krivicam, mora oblast vsaj toliko prestopiti mejo aksiomov, ki jo vzpostavljajo, da se poveže z gibanji v skupni akciji pri ključnih vprašanjih preobrazbe.

Pa težava ni zgolj v nekompatibilnosti gibanj in upravljavskih struktur, v nespravljivosti ustaljevanja in spreobračanja, v nezdružljivosti oblastne oz. institucionalne pretenzije po večnosti in končnosti gibanj[2], temveč preprosto v tem, da gibanja nimajo svojega mesta v strukturi, ki jo tvori oblastna aksiomatika. So nepredstavljiva – ni jih mogoče predstavljati in tudi nočejo, da bi jih kdo predstavljal: NIHČE NAS NE SME PREDSTAVLJATI. Ni politično strukturiranega (torej hibridnega) prostora, v katerem bi se lahko srečali oblast in gibanja. Srečajo se lahko le na odprtem prostoru, polju – na cesti kot ljudje, na poti kot obiski.

V našem delu smo obravnavali številna strokovna, uporabniška, širša družbena gibanja, ki so ustvarjala podlago za dezinstitucionalizacijo – preobrazbo ustanov in prehod v skupnost. Kot post scriptum velja poudariti, da so ta gibanja vedno ustvarjala družbeno polje, ki je bilo hkrati tematsko in polje delovanja. Ta polja lahko opišemo s tem, da jih porajajo mreže ljudi, ki se med seboj povezujejo z določenim namenom, ne interesom, pač pa željo. Od drugih mrež, ki jim je smoter le preživetje ali preživljanje (časa), se razlikujejo po tem, da imajo svojo, pa čeprav splošno smer delovanja. Ustvarjajo odprto polje, v katerem je članstvo nezamejeno, lahko sodelujejo vsi, ki hočejo. Pri tem se jim ni treba prilagajati kakšnim pravilom, pogoj njihovega članstva je le privlačnost teme, dogajanja, ljudi, ki v polju delujejo. Čeprav gre za enotno polje, ne gre za poenotenje pogledov, dejanj, stališč. Prav koncept polja omogoča in zahteva raznovrstnost – položajev, udeležbe, delovanja. Polje je vektorska tvorba, ne le enotnost, temveč tudi usmerjenost polja, je rezultat sil, ki se v polju sprožijo. Prav to – enotnost polja, ki združuje na eni strani raznorodne sile, ki v njem delujejo, na drugi pa človeška srečanja, izmenjave, možnost delovanja, vključevanja, ustvarja napetost polja, njegovo moč, s katero inducira premike, sile v drugih družbenih poljih. 

Koncept polja, ki si ga po Lewinovem (1951) zgledu s pomočjo analogije sposojamo iz naravoslovnega polja (ali pa uporabimo kot poljedelsko, celo vojaško metaforo), ima tudi večjo moč načrtovanja, spodbujanja, spremljanja in vrednotenja dezinstitucionalizacije, kot ga imata pojma »strukture« in »sistema«, ki ju za ta namen navadno uporabimo. Ne le zato, ker ta pojma ožita možnost priključka gibanj, temveč tudi zato, ker z njim laže opisujemo procese, ki niso povezani s strukturo, ki ne le potekajo zgolj med točkami sistema, temveč prosto prehajajo po družbenem prostoru, ki niso nujno »kanalizirani« (ali celo »kloakazirani«) ali pa razčlenjeni, spodsekani, da se priležejo strukturi. Poleg tega dezinstitucionalizacija zahteva ne le reformo sistema, prilagoditev strukture (z dodajanjem ali odvzemanjem aksiomov ali pa delov strukture), temveč njegovo reformatiranje. Ker (slabo delujočih) starih sistemov socialnega varstva, zdravstva in drugih ne moremo preprosto izbrisati in naložiti novih, jih lahko le popravljamo, morda nadgradimo. Kot je pokazal naš oris v tem delu – je tako delo pogosto zaman – vedno znova se ujamemo v dvotirnost ali pa resnično dobre rešitve za uporabnike postanejo, kot v primeru osebne asistence, nočna mora za upravljavce sistema.[3] Še več, reformizem nas prav zaradi postopnosti spreminjanja tehnologije vodi v diktat aksiomatike, ki nima potrpljenja počakati na učinke reforme:

»Univerzum je nekaj pomenil dosti prej, preden smo začeli spoznavati, kaj pomeni … Od vsega začetka ima človek na voljo označevalno celoto, ki mu dela nemalo težav, ko jo hoče umestiti v nek označenec, saj je dana kot taka, ne da bi bila tudi poznana. Med njima je vselej neko neujemanje.«[4]

Ta paradoks bi lahko imenovali Robinzonov paradoks. Kajti očitno je, da je lahko Robinzon na svojem zapuščenem otoku zgradil nekaj družbi analognega le tako, da si je vsa pravila in zakone, ki se medsebojno implicirajo, dal naenkrat, četudi ta še niso imela svojega predmeta. Narobe pa je osvajanje narave postopno, delno, po kosih. Neka poljubna družba ima vsa pravila hkrati, pravna, verska, politična, ekonomska, pravila ljubezni in dela, starševstva in poročanja, suženjstva in svobode, življenja in smrti, medtem ko lahko naravo, ne da bi zato prenehala biti družba, osvaja samo postopoma, od enega vira energije k drugemu, od enega predmeta k drugemu. Tu tiči razlog, zakaj zakon teži z vso svojo težo, še preden vemo, kaj je njegov predmet, in ne da bi to lahko kdajkoli točno zvedeli. Prav to neravnovesje omogoča revolucije; ne gre za to, da bi bile revolucije določene s tehnološkim napredkom, ampak jih omogoča prav ta razmik med obema serijama, ki terja neprestano usklajevanje ekonomske in politične totalnosti v funkciji delnega tehničnega napredka. Tu naletimo na dve zmoti, ki sta v jedru enaki: reformistično ali tehnokratsko, ki stremi k uveljavitvi oziroma hoče vsiliti delne prilagoditve družbenih razmerij ritmu tehničnih pridobitev; in totalitarno, ki stremi k totalizaciji označevalnega in poznanega v skladu z obstoječo družbeno totalnostjo. Zato je tehnokrat pravzaprav naravni zaveznik diktatorjev, računalnikov in diktature, medtem ko je revolucionar nastanjen v razmiku, ki ločuje tehnični napredek in družbeno totalnost, in tam snuje svojo permanentno revolucijo. Toda ta sen je sam na sebi že dejavnost, dejanskost in resnična grožnja ustaljenemu redu, saj to, o čemer sanja, že omogoča. (Deleuze, 1998, str. 55–56)

Koncept polja nam torej omogoča boljše snovanje tako reforme kakor akcije, delovanja, ki naj bi porodilo spremembe. Dobra analiza sil v polju kakor tudi zgolj dodajanje sile v smeri, v katero je polje usmerjeno, spreminja ravnovesje sil v njem, ga preoblikuje, predvsem pa poraja moč za spremembe. To velja tako za primer posamičnega zavoda in polja dezinstitucionalizacije, ki se v njem in okoli njega vzpostavi, kakor za celotno družbeno polje, v katerem se to dogaja.

Sklici

Deleuze, G. (1998). Logika smisla. Ljubljana: Krtina.

Flaker, V. & Rafaelič, A. (2023). Dezinstitucionalizacija II: nedokončana. Ljubljana: Fakulteta za socialno delo.

Lewin, K. (1951). Field Theory in Social Science. New York: Harper.

Rafaelič, A. & Flaker, V. (2021). Dezinstitucionalizacija I: neskončna. Ljubljana: Fakulteta za socialno delo.

 

---

[1] Lahko štejemo, da je besedilo nastalo tudi v okviru raziskovalnega programa »Socialno delo kot nosilec procesov družbenega vključevanja in socialne pravičnosti v Sloveniji – teoretske podlage, metodološke in metodične usmeritve in zgodovinski razvoj« (številka: P5-0058) pa tudi raziskovalnega projekta »Dolgotrajna oskrba ljudi z demenco v teoriji in praksi socialnega dela« (številka: J5-2567), ki ju financira ARRS.

[2] Se pa končnost gibanj sklada z neskončnostjo dezinstitucionalizacije. Gibanja vzniknejo in poniknejo na družbenem prizorišču, taka je njihova neskončna usoda, sledijo neskončni liniji nasprotovanja in uhajanja oblastnim aksiomom podrejanja. Nasprotje med končnostjo gibanj, končnostjo pravzaprav teles, in neskončnostjo poti, ki jo imajo opraviti, je delujoče, produktivno na komplementaren način. Nasprotje med slo po večnosti oblasti in končnostjo gibanj pa je antiproduktivno oz. nedelujoče – dokler se ne spoprimeta.

[3] Še ena prednost koncepta polja je torej v tem, da ga ne upravljamo. Lahko ga obdelujemo, lahko v njem delujemo.

[4] Deleuze citira Lévi-Straussa Introduction à Socialogie et Anthropologie de Marcel Mauss. Pariz: PUF, 1950,. str. 48–49.

Zabava, dobrovoljnost i mreže (grupa 22. dio, komentar 2/7)

Zabava

Da su bili naši susreti zabavni, da smo se smijali i šalili bilo je dobro. Podmazivalo je naš zajednički rad. No i više od toga. Humor treba staviti kao jedno od principa socijalnog rada.^[1] Smijeh je kulminirao jednom zgodom u kojoj je grupa od smijeha gotovo „pala u nesvijest“. Bilo je to kad se naš rad već prevagnuo u drugu polovicu, za vrijeme plenarnog izvještavanja i moglo bi se reći da je u atmosferi grupe tinjala neka nestrpljivost (možda čak i netrpeljivost – prema nečemu neodredivom). Već je pao mrak, i konkretno ozračje postajalo je, možda zbog energijom potrošenog kisika ili nedostatnog zračenja, zagušljivo. Neko se uputio prema prozoru da ga otvori. Ne znam kako, ali mi je pao na pamet neki stari vic i rekoh: „Pa ljudi, mi se ovdje gušimo - - - rekoše Židovi u Auschwitzu.“ 

Vic i onako nije loš, međutim huronske lavine smijeha koje su uslijedile daleko su premašivale njegovu „nominalnu vrijednost“. Smijeha nikad kraja. Pitao sam se tada pa i sada što je bilo okidač tolike energije. Na što u grupi je taj smijeh odgovarao, na koju pretpostavku? Jeli vic okinuo neki fatalizam koji je tada u grupi postojao? Dali je tu postojala neka analogija između ekstremne opredmećenosti logoraša i polaznika seminara? Dali je grupa gušila neku vatru, energiju koja je u njoj tinjala?^[2] I danas ne znam. Sve to i još neke druge stvari su vjerojatno zgusnule u taj trenutak i eksplodirale u gromu smijeha. I smijeh je bio oslobađajući bez obzira dali se oslobodila tek neka neodređena napetost koja je u grupi tinjala, dali smo se oslobodili nekog gušenja koje smo tada iskusili ili pak nadvladali pretpostavljenu zavist do onih koji nisu s nama patili. U svakom slučaju humor, za razliku od patosa tragedije koja nas ukorjenjuje u drami života, omogućava da jednim pogledom sagledamo višeznačnost neke situacije, da je razumijemo (za komediju je potreba intelekt kaže Moliere) i da možemo ići dalje. I to je nužno u socijalnom radu. Omogućava da prihvatimo dramu i apsurd života ali da se, kao Sizif, nasmijemo i nastavimo svojim radom.

Dobrovoljni bijeg

Bilo je to i u vrijeme kad je bilo nešto manje polaznika nego što bi trebalo biti prema početnom broju. Ispad učešća u psihoanalitički nastrojenim grupa dakako interpretiraju kao značajan događaj za grupu. I grupa sama obično, pogotovo pod pretpostavkom borbe ili bijega, pretpostavlja, da članovi grupe odsustvom svjedoče da grupa nema smisla, da je dolaženje na grupu gubitak vremena. Bion kaže da su oni kojih nema u pretpostavci bijega vođe grupe. Naravno da su to paranoične konstrukcije grupe, ali što se može – i grupa je u neku ruku paranoični konstrukt.^[3] Ima puno razloga koji sprečavaju ljudi da budu tamo gdje bi ih drugi očekivali. U našem slučaju bile su to službene obaveze nekih vanrednih, pa redovitih, studenata, neodloživi poslovi koje treba obaviti, bolest koja se pojavila.^[4]

Sporadičnost dolazaka nekih članova grupe dakako je imala učinka na kontinuitet zbivanja. Možda se to i najviše pokazalo baš na kraju gdje su neki polaznici dobili manje nego izdašan feedback. No sve u svemu grupni rad zbog toga nije mnogo patio, izostanci nekih članova nisu bitno poremetili dinamiku grupe, njezin razvoj i učinak. Smetnje u kontinuitetu kompenzirao je identitet grupe koji su članovi ostvarili. Ali iskreno, jesam u nekim trenucima pomislio da bi više ljudi došlo kad bi dosljedno vodili računa o nazočnosti i uvažili zapovijed evidencijskih  lista. Njih ja u principu ne koristim jer mislim da je suvišno primoravati ljude da tijelom budu negdje gdje nisu duhom – mrska mi je moć upravljanja ljudskim tijelima, mislim da je bitan doprinos čovjeka zajedničkom radu, a ne njegova puka nazočnost. Dakako da je nazočnost preduvjet doprinosa ali ona da doprinos bude autentičan treba biti dobrovoljna. Obično se treninzi grupne dinamike ili grupnog rada obavljaju pod pretpostavkom dobrovoljnosti. Tada se može od ljudi tražiti da kad se odluče za neko iskustvo da u njemu ustraju usprkos mjestimične neizdrživosti ili pak mamljenja nekih stvari van grupe. Tada je, da se ostvari (radna) nakana moguće ljudima začepiti voskom uši i vezati kapetana o jarbol. Odustajanjem od lista prisutnih provizorno smo stvorili uvjet dobrovoljnosti, a energijom i čvrstinom grupe osujetili osjećaje napuštenosti ili diskontinuiteta koji bi se mogli pojaviti.

Obično u grupama poput naših dolazi do burnih emocionalnih reakcija, sukoba i ispada. U našem radu su takve pojave, osim u jednoj grupi, izostale. Šteta, bi rekle pristalice burnih događaja na takvim susretima, dramatičnih zapleta i jakog izražaja osjećanja bilo gnjeva, bilo nadmetanja, ali i tuge i napuštenosti. Za njih (među koje sam se nekad ubrajao i sam) takvi su događaji dokaz da je grupa zaista ušla u bitne stvari, dokaz njezine dinamike i razlog postojanja. U našim grupama nije da nije bilo takvih i drukčijih osjećaja, no što zbog učtivosti (s obzirom da su u grupama bili ljudi koji će biti u našem životu i dalje) što zbog uporabe humora i sposobnosti sadržanja emocija u grupnom zbivanju, oni su ostali u sjeni. To ne znači da ih ljudi nisu doživljavali, ali ih nismo doživljavali kao grupni fenomen. Šteta je možda u tome da nismo stekli iskustva (osim u grupi u kojoj se to izrazilo) kako se s burnim emocijama baviti, kako ih sadržati i uključiti u grupni proces. Jer takvo iskustvo smanjuje strah pred tim da takvi događaji mogu ozbiljno poremetiti rad grupe ili čak ugroziti njezino postojanje, što je zbilja rijedak primjer ako smo spremni da takav izraz prihvatimo i dozvolimo. I da uz to ostanemo ljudi.

Mreže mobitela

Kao što bude u ovo naše doba polaznici seminara imali su sa sobom svoje mobitele i svake toliko moglo se vidjeti nekoga koji svoj telefon gleda i s nekim se dopisuje. Većina ljudi je to prihvaćalo kao normalno, kao što to prihvaćamo u svakidašnjem životu. Neke ili u nekim situacijama je to pak smetalo (kao što nas i inače smeta J). U okviru intenzivnog grupnog događanja čitali su takvo postupanje kao nemar za grupu ili čak (privremeno) odsustvo odnosno bijeg od grupe. Što u biti i je, kao što je i gledanje kroz prozor, fantaziranje o nečemu što predstoji ili postoji van grupe isl.

Međutim ono što je različito između bavljenja mobitelom i gledanja kroz prozor ili bilo koje tome slične aktivnosti koja nam omogućuje odstranjivanje iz neke situacije (Goffman: „removal activities“), je da u potonjoj tek o nekoj drugoj situaciji ili čak grupi maštamo dok u prvoj, premda virtualno, kontakt i ostvarujemo. Time smo članovi najmanje dviju grupa odjednom. Tjelesna nazočnost ne garantira ništa više. Rivalstvo više grupa kod jednog člana može ostale iritirati, ali telekomunikacijom to postaje činjenica. Upotrebu mobitela možemo u grupi zabraniti (kao što je to stvar u nekim intenzivnim radnim grupama) ili se njom nositi kao što se nosimo svaki dan.^[5]

Zgode s mobitelom ukazuju na jednu vrlo bitnu razliku – a to je na razliku između grupe ljudi i mreže. Grupe su ograničene – članstvom, prostorom i vremenom. One se događaju na određenom mjestu, u određeno vrijeme i određenim učesnicima. Mreže pak ne. One su ex-temporalne i ex-teritorijalne. Stvarni događaji koji se dogode u grupi stvarni su za sve članove, međutim u mrežama oni su stvarni samo za poneke dok su za druge tek priča o njima. Ali mreže i grupe imaju i značajke koje su iste. I grupama i mrežama ljudi se spajaju, spajaju se po interesima i po pripadnosti, ponekad i mreže krasi neki zajednički mentalitet. No u mrežama se grupne pretpostavke, pogotovo one osnovne ne mogu pojaviti, kao u grupama, odjednom za sve članove mreže. Ali ipak, pretpostavljam, one se pojavljuju, možda ne odjednom i sigurno ne u istom intenzitetu, možda tek na nekim čvorištima mreže, dok na drugim prevladavaju druge. To postavlja neka pitanja na koja sad ne možemo odgovoriti, možda nekom drugom zgodom.

---

[1] Nešto više o tome u Flaker, V. (2006) Social work as a science of doing : in the praise of a minor profession. U: Flaker, V. (ur.), Schmid, T. (ur.). Von der Idee zur Forschungsarbeit : Forschen in Sozialarbeit und Sozialwissenschaft. Wien: Böhlau Verlag, str. 55-78.

[2] Pobojao sam se čak da nije neko razumio vic kao antisemitski, što on naravno nije.

[3] Zato je za suzbijanje takvih paranoja izgledno dati unaprijed ili unatrag ispriku oli pojašnjenje izostanka što smanjuje sumnju takve vrste (i s time učvršćuje grupu). 

[4] Naravno da su »gradijenti« stvarnosti tih prepreka različiti kod različitih ljudi no ipak su za njih osobno stvarni kolikogod bili i izlika nedolaženja.

[5] U svakidašnjim zbivanjima to tretiramo kao sve ostale interakcijske prekršaje u kojima se radi o nedostatku pozornosti do drugoga. Što znači da ih s isprikom ili bez nje toleriramo i smatramo, poput prdca, nerelevantnom za susret s čovjekom. Ipak nešto malo gorčine da čovjek ne mari za našu interakciju, pogotovo nama starijima, ipak ostaje (kad smo o tome pričali u grupi jedna od učesnica rekla je da kad je sa starijim ljudima mobitel ne vadi i ne odgovara na pozive dok se interakcija ne završi.