Triangulacija (za Gordanu)

 Triangulacija je akademska poštapalica, ameboidna riječ koja ima tako širok obim značenja da se ne zna više što znači i koja se koristi više za stvaranje utiska negoli za opis nekog konkretnog postupka. Zato je s pravom očekivati da ocjenjivač, recenzent nekog znanstvenog rada pita autora kako je taj pristup upotrijebio.

Sam postupak triangulacije proističe iz geometrije odnosno iz geodezije. Ona je odgovor na pitanje kako izmjeriti udaljenost neke točke kad je to fizički neizvedljivo. Tada zauzmemo dvije točke stajanja i ako znamo udaljenost između te dvije točke i uglove po kojim točku, odnosno objekt, promatramo s oba stajališta možemo s ta tri parametra izračunati udaljenost točke koju promatramo. Kao kad su nas u izviđačima učili da možemo izmjeriti visinu stabla ili zgrade pomoću jednakokračnog pravokutnog trokuta. Udaljenost od objekta jednaka je njegovoj visini kad ulovimo objekt u njegovoj visini u vizuru trokuta kojeg jedna kateta mora biti poravnana s horizontalom. 

Triangulacija je dakle način kako nešto izmjeriti ili pak ustanoviti, kad to nije moguće (ili prikladno) direktno, posredno putem drugih podataka, informacija, saznanja.

***

U osobnom planiranju, primjerice, da upoznamo čovjeka i njegov svijet odnosno još više da ustanovimo koji su njegovi ciljevi upotrijebiti ćemo više tehnika kojima ćemo saznati nešto (ali ne sve) o tome. Razgovarat ćemo s njime, promatrati njegovu situaciju, pričati s ljudima koji ga poznaju i probati neke radnje da vidimo npr. sviđa li mu se nešto ili ne. Pitati ćemo ga na primjer što bi htio raditi, ali ćemo i promatrati njegove reakcije kad bude nešto tako radio, možda čak inscenirati probu; uz to ćemo razgovarati s onima koji ga dobro poznaju.

Takva triangulacija je nužna, kad razgovor nije dovoljan da ustanovimo želje i ciljeve čovjeka koji stvara plan – bilo da ne zna što želi bilo da nije u mogućnosti to reći. Poželjna je kad nije siguran u svoje želje i ciljeve. Triangulacija će se u svakom slučaju dogoditi kad bude svoje ciljeve ostvarivao. Tada ćemo ustanoviti valjanost ciljeva u zbilji.

Kad koristimo različite tehnike pribavljanja podataka u različitim situacijama odnosno u različitim grupama, ne radi se nužno o triangulaciji metoda. Kad imamo zapis diskusije o nekoj temi u jednoj grupi, a u drugoj dobijemo podatke o istoj temi putem razgovora, istina je da upotrebljavamo različite tehnike, međutim različitost tehnika ne omogućava triangulaciju. Različite tehnike koristimo zato što su prikladnije ali služe istoj namjeri da o istoj temi prikupimo podatke iz različitih grupa. Triangulacija metoda u tom primjeru bila bi, kad ne bismo bili sigurni u valjanost podataka, da uz grupnu diskusiju imamo još i individualne razgovore s članovima te iste grupe. Time bismo unakrsno validirali  izjave učesnika u jednoj i drugoj situaciji.

Međutim, prema tome da se radi o istoj temi možemo triangulirati izjave različitih učesnika u različitim situacijama. U tom slučaju ne radi se o triangulaciji metoda već o triangulaciji različitih setova podataka. Pri tome razlika između tehnika koje smo upotrebljavali nije važna, bitne su razlike u sastavu grupa i kontekstu izjavljivanja i dakako u sadržaju izjava.

Jednake ili slične izjave u različitim grupama odnosno setovima podataka validirati (potvrditi) će induktivnim putem  zajedničke teme (teze, stavove …), povećati njihovu općenitu vrijednost odnosno vrijednost uopćavanja.

Razlike u setovima podataka, izjavama također služe validaciji teza. Dok sličnost izjava, pojmova, saznanja sužuje njihov obim (na račun čvrstoće sadržaja), različitost njihov obim širi (ali i čini njihov sadržaj upitnim). Ako su razlike tek „varijacije na temu“ sadržaj pojma ne mijenja se bitno. Ako su razlike disonantne, ako iskazuju pak suprotnosti onda one mijenjaju i sadržaj. U svakom slučaju razlike obogaćuju naše znanje, šire ga, dok ga sličnosti samo potvrđuju.

Dok sličnost omogućuje indukciju, različitost zahtjeva abdukciju. Da objasnimo razlike moramo izaći iz okvira koji nameće glavna tema. Moramo naći neko drugo objašnjenje – postaviti hipotetski zaključak koji će odstupanje najbolje objasniti. Taj hipotetski zaključak možemo učvrstiti deduktivno – nalaženjem  dokaza koje možemo pretpostaviti i predvidjeti, pa da ih onda induktivno kroz promatranje testiramo. (Mogli bismo ustanoviti da je triangulacija deduktivnog, induktivnog i abduktivnog zaključivanja ona temeljna triangulacija metoda. Ali je baš abdukcija način zaključivanja koji zahtijeva neku minimalnu triangulaciju. U tome je ta, inače zapostavljena, metoda zaključivanja paradoksno usprkos svojoj nepotpunosti ako ne najpotpunija onda najiskrenija.)[1]

Za metodološka pitanja od puke triangulacije setova podataka važnija je triangulacija metoda. Dobar primjer za takvu triangulaciju je brza procjena potreba i usluga (Rapid assessment and response).To je metoda koja služi brzom uspostavljanju odgovora na potrebe pučanstva na nekom omeđenom teritoriju za određenu temu (npr. u početku HIV epidemije organizaciju novih službi za uživaoce zabranjenih droga koje bi smanjivale prijenos virusa  (Stimson, i Rhodes, 1998) ili za dezinstitucionalizaciju odnosno razvoj službi za dugotrajnu skrb (Flaker idr., 2019)). U tom metodološkom paketu sjedinjuju se epidemiološki (kvantitativni) i etnografski (kvalitativni) pristupi s akcijskim istraživanjem i uključivanjem korisnika odnosno znalaca iz svojeg iskustva. Razni setovi (obično već postojećih) brojčanih podataka dati će nam uvid u rasprostranjenost i raspodjelu pojave – bila to procjena broja ljudi u takvoj nevolji ili broj postojećih službi i njihovih korisnika ili pak troškova za njih. Etnografski podatci pružat će nam sliku kako ljudi žive i kako izlaze na kraj sa svojim poteškoćama; s njima bolje ćemo moći opisati procese u kojim sudjeluju (procese, postupanja i druge radnje gotovo je nemoguće obuhvatiti kvantitativnim metodama). Uključivanje korisnika (i praktičara) neće ojačati samo njihovu perspektivu, pogled i uvid u istraživanu pojavu nego će nam, ponekad doslovno, otvarati vrata u svijet koji je obično skriven (droge) i prezren (dugotrajna zaštita). Uključivanje ključnih aktera u zajednici neće nam pružati samo relevantne informacije o mogućnostima organiziranja novih službi nego će te mogućnosti i ojačati, povećati spremnost zajednice da prihvati i proba nešto novo.  Tom kombinacijom metoda moći ćemo zamisliti i osmisliti set relevantnih odgovora na potrebe ljudi koji će biti i ostvariv.[2]

Akcijsko istraživanje skoro pa po definiciji uvijek sadržava triangulaciju[3][4] – barem akcije i promatranja odnosno zapisivanja – obično i više od toga. No, bitno je što akcijsko istraživanje u vidu triangulacije donosi u smislu razumijevanja i interpretacije podataka koje ćemo steći drugim metodama.  Uvođenje neke metode ili pristupa bismo mogli naime istraživati i na klasičan način. Kad bismo se služili kvantitativnom metodologijom, metoda bi mogla biti neovisna varijabla a izmjereni učinci ovisne varijable. Kvalitativnom metodologijom mogli bismo promatrati i opisati proces koji metoda stvara, zabilježiti doživljaje učesnika te njihov odaziv na metodu. 

Međutim akcija odnosno akcijsko istraživanje uvijek mijenja odnos snaga u polju istraživanja, ruši ono što je Lewin nazvao kvazistacionarna ravnoteža. To omogućuje spoznaju sila koje su inače u toj ravnoteži prikrivene (također njihovu upotrebu za ciljeve akcije). Time omogućava drukčije čitanje podataka sticanih klasičnim metodama, ali i ti isti podaci sad se mogu koristiti za vrijeme akcije i time dodatno mijenjati njezino polje. Podaci generirani klasičnim metodama istraživanja sad postaju kodovi koje učesnici koji su postali su-istraživači u dijalogu dekodiraju. Podaci nisu više otisci zbivanja na papiru već dobivaju svojstvo aktivne sile koja mijenja situaciju. Akcijsko istraživanje nije namijenjeno rješavanju problema (koje izmisli istraživač ili naručitelj) već otkrivanju problema, onih proturječja u kojima ljudi žive. Metode istraživanja mogu se koristiti za njihovu detekciju, analizu a i informirano laćanje njima. Dok akcija otvara nove horizonte i posve drukčije polje istraživanja i spoznaje, istraživački rad, tehnike, analize i sinteze dopunjuju akciju kontemplativnošću  i sistematičnim pristupom.

Bitni uglovi koje akcijsko istraživanje dodaje klasičnim perspektivama u nekoj triangulaciji jesu akcija i njezini ciljevi. Akcijsko istraživanje ima neprikrivenu teleološku dimenzije – radimo ga s određenim ciljem, to je mjerilo kojim procjenjujemo i interpretiramo podatke.  A akcija istraživanju dodaje s jedne strane spoznaju koju rađa rad – hvatanje u koštac sa sasvim materijalnom zbiljom (a to je iskustvo bitno različito od pukog promatranja, mjerenja i kontempliranja), a s druge strane umjesto racionalizma ili empirizma uvodi pragmatizam kao odrednicu logičkog zaključivanja (Peirce, 1931).

Reference:

Carson, D. (2009). The Abduction of Sherlock Holmes. International Journal of Police Science & Management, 11(2), 193–202. Pridobljeno 20. 2. 2024 s https://doi.org/10.1350/ijps.2009.11.2.123

Flaker, V., Ficko, K., Grebenc, V., Mali, J., Nagode, M., Rafaelič, A. (2019). Hitra ocena potreb in storitev. Ljubljana: Fakulteta za socialno delo.

Glaser, G. B. in Strauss, A. (1967), The Discovery of Grounded Theory: Strategies for Qualitative Research. Chicago: Aldine.

Peirce, C. S. (1931). The Collected Papers Vol. V: Pragmatism and Pramaticism (Lecture 7. Pragmatism and Abduction, §2. Abduction and Perceptual Judgments, odstavek 189). Textlog.de pridobljeno 20. 2. 2024 s https://www.textlog.de/7664.html.

Stimson, G. V., Fitch, C. & Rhodes, T. (1998). The Rapid Assessment and Response Guide on Injecting Drug Use. Ženeva: World Health Organization – Programme on Substance Abuse,

 

---

[1] Abdukcija je po Aristotelu uz deduktivni i induktivni treći način logičkog zaključivanja. Zbog dominacije racionalizma i empirizma dugo je, i još biva, prezren. Djelomično ga je reafirmirao kao bitno oruđe pragmatizma tek na prelasku iz 19. u 20. stoljeće Peirce . To što je Arthur Conan Doyle u Sherlocku Holmesu nazivao „deduktivnom metodom“ u biti je abdukcija (Carson, 2009). Slično (ali i suprotno) autori brze procjene potreba i usluga (Stimson, Fitch i Rhodes, 1998) nazivali su glavni metodološki pristup svoje metode metodom indukcije (i dodavali: „na detektivski način.).

[2] Kad bismo koristili samo jednu vrstu metoda (imali jednodimenzionalan pristup) tada bismo npr. znali koliko ljudi nešto treba ali ne što trebaju i kako to organizirati, odnosno znali bi što treba ali ne o kojoj količini i kakvoj rasprostranjenosti ili ne bismo znali kako to organizirati odnosno  bi li ljudi (tako korisnici kako i okolina) bili to spremni prihvati.

[3] U tradiciji akcijskog istraživanja uvijek se koristilo više različitih istraživačkih metoda da bi fenomen (akciju) sagledali iz više kutova promatranja. To se nije isticalo i nazvalo triangulacijom. Bilo je samo po sebi razumljivo. Do zazivanja triangulacije, tako se čini, došlo je potkraj prošlog stoljeća prilikom reafirmacije kvalitativne metodologije. Pozitivistička kvantitativna metodologija naime teži k purizmu pristupa (s dobrim razlogom – za brojanje i procesiranje brojki podaci moraju biti jednoobrazni i standardizirani). U kvalitativnom istraživanju to ne treba. U kvalitativnoj analizi možemo baratati s vrlo raznorodnim podacima (Stauss i Glaser*)). Isticanje triangulacije u kvalitativnoj metodologiji potrebno je kao legitimacija kvalitativnog metoda u atmosferi u kojoj dominira pozitivizam kao prilika nauke. (To potvrđuje da je isticanje triangulacije poštapalica – ali poštapalica koja otvara neka vrata).

[4] Triangulacija ima četiri vida. Triangulirati možemo kao što smo do sad pokazali setove podataka i metode istraživanja. Uz to možemo triangulirati i više promatrača, čak istraživača, a postoji i triangulacija različitih teorija. U akcijskom istraživanju to se događa automatski i makinalno. Ne treba nam posebno grupa različitih promatrača odnosno istraživača, jer njih već imamo pošto imamo više aktera koji djeluju barem djelomično kao istraživači. Dijalog među njima je jedna od bitnih stavki akcijskog istraživanja. Oni su i angažiraniji od nekih vanjskih dodatnih promatrača – što je više prednost nego nedostatak (pristranost). Što se tiče triangulacije teorija – ne možemo zamisliti akcijskog istraživanja u kojem ne bi došlo do intenzivne razmjene ideja. Tu se doduše više radi o implicitnim teorijama učesnika, no one nisu nepovezane s eksplicitnim teorijama već su njihova manifestacija u svakodnevnici, njihov diferencijal u međuljudskim razmjenama.

Odvajanje ta četiri vida triangulacije ima smisla u klasičnom istraživanju koje se temelji na pasivnom promatranju, u akcijskom radi se samo o četiri razine (obično prepletene) jedne te iste djelatnosti. No, ako nema potrebe po posebnom uvođenju takve ili onakve triangulacije, može postojati potreba naknadnog osvrta na to kako se podaci, metode, promatrači i teorije dopunjuju, kako na temelju njih formiramo spoznaju i usmjeravamo akciju. Time ćemo produbiti i učvrstiti vrijednost spoznaje i učinkovitost akcije.

Edwin M. Lemert: Paranoja in dinamika izključevanja – metodologija in definicija paranoičnega vedenja (2)

V drugem delu članka Lemert na kratko opiše vzorec in način raziskovanja, potem pa se loti izhodiščnega definiranja vedenja, ki ga raziskuje – torej paranoičnega.

Podatki in postopki

Prve preliminarne sklepe, ki jih tukaj predstavljamo, smo naredili na podlagi študije dejavnikov, ki vplivajo na odločitve o hospitalizaciji[*] duševno motenih ljudi, ki smo jo izvedli v sodelovanju z Oddelkom za zdravje Okrožja Los Angeles leta 1952. Ta je vključevala strukturirane intervjuje s člani 44 družin iz okrožja Los Angeles, ki so bili dejavni predlagatelji v postopkih hospitalizacije in proučevanje 35 spisov za hospitalizacijo uradnika za javno zdravje. V 16 primerih prve vrste in sedmih druge so bili očitno navzoči paranoidni simptomi. V teh primerih so družinski člani in drugi odkrito sprejemali ali »normalizirali« paranoično vedenje, včasih daljša obdobja, dokler druge vrste vedenja ali pritiskov niso pripeljali do kritične presoje, da »je nekaj narobe« s tem človekom in, pozneje, da je potrebna hospitalizacija. Še več, take kritične presoje so, kot kaže, signalizirale spremembe v stališčih družine in vedenja do ljudi, ki jih je to zadevalo, in ki bi jih lahko razlagali, kakor da prispevajo na razne načine k obliki in intenzivnosti paranoidnih simptomov.

Leta 1958 smo naredili bolj dodelano in s hipotezami usmerjeno študijo osmih primerov z izrazitimi paranoidnimi značilnostmi. Štiri od njih so sprejeli v državno bolnišnico v Napi, Kaliforniji, kjer so jim postavili diagnoze paranoidnih shizofrenikov. Druga dva primera sta bila locirana in preučevana v sodelovanju z okrožnim tožilcem v Martinezu, Kalifornija. Eno izmed preučevanih oseb so pred tem namestili v Kalifornijsko državno bolnišnico, drugo pa zadržali na podlagi zahtevka neprištevnosti, a so jo spustili po sodni obravnavi pred poroto. K tem se je priključil tako imenovani »primer Bele hiše«, ki je vključeval grožnje predsedniku Združenih držav, ki je imel za posledico namestitev v Bolnišnico Sv. Elizabete v Washingtonu, D. C. Zadnji primer pa je bil primer strokovnjaka, ki je imel za sabo zgodovino težav v službi, ki so ga sodelavci označevali in imela za »nadutega«, »čudnega«, »nadležnega«, »nadvse kritičnega« in »povsem odbijajočega«.

Primeri so vzpostavili grob kontinuum od nekoga z izdelanimi iluzijami, preko tistih, pri katerih je bilo težko ločiti med dejstvi in zgrešenimi interpretacijami, do zadnjega primera, ki se je približeval k temu, kar bi nekateri imenovali paranoidna motnja osebnosti. Pogoj izbora primerov je bil, da ni bilo zgodovine ali znakov halucinacij in tudi da so bili brez intelektualnih ovir. Sedem primerov je bilo moškega spola, od katerih jih je bilo pet nad 40 let. Trije so bili udeleženi v ponavljajočih se sodnih sporih. En moški je objavil kratek, neodvisen članek posvečen izpostavljanju psihiatrije in duševnih bolnišnic. Pet izmed moških je bilo, takrat ali prej, povezanih z naslednjimi organizacijami: srednja šola v malem mestu, vladni raziskovalni urad, zveza poljedelcev, univerza in gradbeno podjetje.

Primere smo preiskali izčrpno, kolikor je bilo to mogoče, stopili smo v stik s sorodniki, sodelavci, delodajalci, tožilci, policijo, zdravniki, uradniki in drugimi, ki so odigrali pomembne vloge v življenju vključenih ljudi. Za pridobivanje podatkov o posameznih primerih smo porabili tudi do 200 ur. Poleg podatkov iz intervjujev smo obdelali še zapisano gradivo, pravne dokumente, objave in psihiatrične spise. Na grobo je naš postopek zavzel interakcijsko perspektivo, ki nas je senzitirala za sociološko relevantno gradivo v ozadju ali pa v povezavi z bolj očitnimi in formalnimi konteksti duševnih motenj. Še posebej smo se usmerili v vzpostavljanje redu, v katerem se pojavljajo iluzije in družbeno izključevanje, in v določanje, ali izključevanje prevzema zarotniško obliko.

 

Relevantno vedenje

V drugem članku (Lemert 1946) smo pokazali, da psihotični simptomi, kot jih opisuje uradna psihiatrija, niso relevantna osnova za predvidevanje sprememb v družbenem položaju and družbeni udeležbi ljudi, pri katerih se pojavijo. Apatija, halucinacije, hiperaktivnost, nihanje razpoloženja, tiki, tremorji, funkcionalna paraliza ali tahikardije nimajo nobene intrinzične družbene veljave. Podobno je nimajo pripisani prilastki, kot so »pomanjkanje uvida«, »socialna nekompetentnost«, »pomanjkljiva sposobnost prevzemanja vlog«, ki jih v ospredje, kot začetne točke za analizo duševnih motenj, postavljajo nekateri sociologi. Nasprotno, vedenje je tisto, kar obremenjuje družbena razmerja, kar vodi k spremembam statusa: neformalno ali formalno izključevanje iz skupin, definiranje nekoga kot »tečnobe«, presoja neprištevnosti in namestitev v duševno bolnišnico (Lemert 1946). To velja celo, kadar so navzoče grandiozne in zelo bizarne paranoične iluzije. Opredelitev socialno obremenjujočih vidikov take motnje je bistveni minimum, če hočemo razložiti njegovo pogosto družbeno pojavnost v deloma kompenzirani ali benigni obliki, kakor tudi pojasniti njegovo bolj domačo navzočnost v svojstvu psihiatričnega problema v bolnišničnem okolju.

Je pa treba vendarle iti onkraj teh osnovnih opažanj, da bi postalo nedvomno jasno, da je obremenitev proizvod razmerja, v katerem so vedenja dveh ali več ljudi relevantni dejavniki in v katerem breme občuti tako ego kakor alter ali altri. Paranoično razmerje vključuje vzajemno delujoča vedenja s priključenimi čustvi in pomeni, ki jih moramo, da bi jih docela razumeli, opisati kubistično z vsaj njegovih dveh perspektiv. Na eni strani moramo gledati na nekogaršnje vedenje iz perspektive drugih ali skupine, in obratno, vedenje drugih je treba gledati iz perspektive udeleženega posameznika.

Z vidika drugih posameznik v paranoidnem razmerju kaže:

1. Nespoštovanje vrednot in norm primarne skupine, ki se pokaže v dajanju prednosti besedno opredeljivim vrednotam pred tistimi, ki so implicitne, in kot pomanjkanje lojalnosti v zameno za zaupnost, pa v viktimizaciji in ustrahovanju ljudi na šibkih položajih.
2. Nespoštovanje implicitnih struktur skupin, ki se odkrijejo v prevzemanju privilegijev, ki mu ne pritičejo in grožnja ali dejanska uporaba formalnih sredstev za dosego svojih ciljev.

Slednje postavke imajo višjo stopnjo relevantnosti v analizi izključevanja kot prve. Povedano bolj preprosto, pomenijo, da je skupini nekdo dvoumni lik, čigar vedenje je nepredvidljivo, na čigar lojalnost se ni zanesti. Na kratko, je človek, ki mu ni mogoče zaupati, saj grozi, da bo razkril neformalne strukture moči. To je, verjamemo, bistveni razlog za misel, ki jo pogosto srečamo, da je paranoičen človek »nevaren« (Dentler in Erikson 1959: 102).

Če prevzamemo zaznavno naravnanost ega in vidimo druge ali skupine z njegovimi očmi, postanejo relevantni naslednji vidiki njihovega vedenja:

1. Hlinjena kakovost interakcije med drugimi in njim ali med interakcijo drugih v njegovi navzočnosti;
2. Odkrito izogibanje njemu od drugih;
3. Strukturirano izključevanje njega iz interakcije.

Postavke, ki smo jih do zdaj opisali – da se človek neodgovorno in nepazljivo igra z vrednotami primarne skupine in njegova izključitev iz interakcije – same po sebi ne porajajo in vzdržujejo paranoje. Morajo se še pojaviti v razmerju medsebojne odvisnosti, ki, da bi se udejanjilo, terja zaupanje. Gre za razmerje take vrste, v katerem posameznik lahko doseže svoje cilje samo s sodelovanjem določenih drugih in v katerem se lahko namenih drugih uresničijo, če je ego pripravljen sodelovati. To sklepamo na podlagi splošne predpostavke, da sodelovanje temelji na zaznanem zaupanju, ki pa je funkcija komunikacije (Loomis 1959). Ko komunikacijo zmoti izključevanje, zmanjka vzajemno zaznanega zaupanja, razmerje pa se poruši in postane paranoično. V nadaljevanju se bomo posvetili procesu izključevanja, s katerim se taka vrsta razmerja razvije.

 

Izvirni članek

Lemert, E. (1962), Paranoia and the Dynamics of Exclusion. Sociometry 25, No. 1 (March 1962) , 1-20.

 

Navedeni viri

Dentler, R. A., in K. T. Erikson (1959) »The Functions of Deviance in Groups,« Social Problems, 7: 102.

Lemert, E., (1946) »Legal Commitment and Social Control,« Sociology and Social Research, 30: 33–338.

Loomis, J. L. (1959) »Communications, The Development of Trust, and Cooperative Behavior,« Human Relations, 12: 305–315.

---

[*] Gre za »commitment« torej hospitalizacijo proti volji.