Od ispovijesti do istraživanja (Razvoj grupnog rada - grupa 4. dio)

Neki smatraju prapočelom grupnog rada protestantsku ispovijest u kojoj su ljudi priznavali svoje grijehe u skupini. U tome možemo povući paralelu prema Foucaultu (1981) koji stavlja ispovijest (individualnu, katoličku), kodiranu na drugom Lateranskom koncilu (13. stoljeće) koja znači preispitivanje misli ne samo činova, kao obrazac-temelj (iliti dispozitiv) psihoanalitičkog preispitivanja svijesti.[1]

Obično se kao (mitski) početak navodi grupni rad s tuberkuloznim bolesnicima, a spominju se i Anonimni Alkoholičari kao vid grupnog rada na našem području. No, pravi procvat grupnog rada, znanstveno tematiziran nastaje poslije drugog svjetskog rata. On je ponukan ratnim iskustvima zbrinjavanja vojnika koji su u borbi doživjeli psihički šok, no tematiziran zbog poslijeratnih interesa za „socijalno“ – za socijalnu pravdu, socijalnu dimenziju psihičkog života, ali i u tome kako nadvladati bauk autoritarizma, nadvladanog antifašizmom.

Socijalno, ili čak socijalistički, usmjereni psihoanalitičari, okupljeni na Tavistock institutu u Engleskoj (najznačajniji predstavnik W. R. Bion), i grupa koja se okupila oko Kurta Lewina u Americi, stavili su na dnevni red proučavanje grupa, ali i praktični rad s njima. Poznati su takozvani Tavistock seminari i treninzi grupne dinamike, odnosno grupne osjetljivosti (sensitivity training, T-grupe) u kojima su ljudi stjecali „iskustva u radu s grupama“ kroz višednevne (tjedne ili čak dvotjedne), intenzivne susrete posvećene promatranju grupe, grupnih procesa i doživljavanju sebe u grupi. Stvorila se grupna psihoanaliza i psihoanaliza grupe.

Krajem šezdesetih i u sedamdesetim godinama (kod nas u osamdesetim) došlo je do booma grupnog rada i grupne psihoterapije. Pored klasičnih oblika, koji su uzimali maha, nicale su brojne psihoterapije humanističkog usmjerenja – rođerijanske i druge grupe susreta (Encounter groups), Gestalt terapija, transakcijska analiza, neo-reichovske tjelesne terapije, psihodrama i druge. Neke od njih bile su bazirane baš na grupnim procesima ali i one koji izvornu nisu provodile su se tipično u grupama.[2] Taj pravac bio je u velikoj mjeri odstupanje od klasičnog psihološkog pristupa, nekad su ih zvali i „terapijama za normalne“, bile su „divljije“, neposrednije, egalitarnije, što je u velikoj mjeri značilo da su one bile više edukacijskog značenja nego terapijskog i često primijenjene u odgojne svrhe – bilo sa djecom (omladinske radionice) ili u radnim sredinama („komunikacija“, „tim Building“, grupna dinamika za vodeći kadar i sl.).

One su još u većoj mjeri od svojih prethodnika značile kritiku autoriteta i profesionalizma,  no ta kritika bila je prilično nereflektirana i  često se događalo baš suprotno – da  su ovisile o karizmi voditelja grupa i da su primjenjivale psihologiju (psihologizirale) na pitanja svakidašnjeg života (i u tome nametale stručnjački pogled na zbilju). Između ostalog i to je bio razlog da se počelo tražiti vidove grupnog rada bez vođe, u grupama za samopomoć i uzajamnu pomoć. [3] Poseban vid takvog grupnog rada su grupe podrške koje, slično prvima, djeluju tematski i članovi podupiru jedan drugoga u posebnom vidu poteškoća (npr. grupe ljudi koji čuju glasove – o čemu će pričati Juš).

Često se dogodi da takve grupe kroz svoj rad dosegnu plato, suoče se s ograničenjima samo rada unutar grupe i kroz djelovanje grupe sagledaju kako društvene strukture stvaraju njihove poteškoće. U tom trenutku one ili zamru ili se pretvore u akcijske grupe, ponekad za grupe pritiska, bore se za svoja prava, za poboljšanje uvjeta života. Stvaraju se korisničke organizacije i djelovanja u drugim vidovima samoorganizacije, ponekad čak i zadruge ili kooperative.

Grupe koji djeluju u zajednici dakako ne izrastaju samo iz grupa za samopomoć ili uzajamnu pomoć. Dapače one nastaju iz potrebe za zajedničkim djelovanjem ostvarivanja nekih svojih ciljeva i interesa – npr. grupa susjeda koja se protivi gradnji nekih velikih gospodarskih (industrijskih, trgovačkih, turističkih) postrojenja koje bi uništile njihovu zajednicu ili okoliš (npr. grupa građana koja se protivi igralištu za golf na Srđu iznad Dubrovnika). Grupni etos je jedna od bitnijih značajki spontanih društvenih pokreta, oni djeluju više kao grupe no organizacije, kao grupe koje prerastaju kroz mrežna uvezivanja u zajednice. Međutim koliko je grupa važna za djelovanje takvih pokreta ona može biti i uz značajne (ponekad i brutalne) vanjske prepreke, unutrašnja – ona koja osakaćuje domet njihovog djelovanja sektaštvom, rivalstvom itd.[4]

Jedno od bitnih poprišta grupnog djelovanja u socijalnom radu je timski rad i njegova grupna dinamika. Ne samo da je gro socijalnog rada i rada u socijalnoj skrbi timski nego i njegovi ishodi zavise u visokom stupnju od dobre suradnje u timu. U timskom radu na grupnu dinamiku nakalemljuje se i interdisciplinarna i među-institucionalna dinamika. Uloga socijalnog rada u toj dinamici je velika budući da socijalni rad ima interdisciplinarnu širinu (razumije jezik različitih struka), nije baš ugrožavajući za namišljane veličine drugih struka (često su vođe timova doktori, psiholozi i pravnici, a socijalni radnici zadobivaju više ulogu sekretara i bivaju istinski motor tima).[5]

Grupni rad je od velikog značaja i u istraživanju, pogotovo akcijskom. U njemu grupa ne služi samo za podjelu rada i izmjenjivanje ideja. Mora stvoriti grupu u kojoj će ravnopravno i stvarno učestvovati i naručitelji kao i korisnici[6] istraživanja, mora pokrenuti neku akciju, ali ju i pratiti i kritično ju reflektirati. Grupa u akcijskom istraživanju postaje teorijski kontekst kako ga poima Freire da bi se mijenjao i konkretni kontekst što puno puta podrazumijeva i grupu samu.

Referencije

Berger, J. (1986) Treći roditelj - Novi pravci grupne psihoterapije. Beograd: Nolit.

Flaker, V. (1996), Teams as Means of Intedisciplinary Collaboration: Developing Community Mental Health in Slovenia. U: Berkowitz N. Humanistic Approaches to Health Care: Focus on Social Work. Birmingham: Venture Press.

Fuko, M. (1981), Istorija seksualnosti. Beograd: Prosveta.

---

[1] Paradoks je da u protestantizmu, koji uvodi individualizam, prevladava grupni vid ispoljavanja baš tog istog individualizma. To možemo razumjeti ako uzmemo u obzir da u protestantizmu mora biti svima dostupna, bezmadežna knjiga. Njegova sloboda mora biti u izlogu. Dok je u katolicizmu pojedinac sakriven u njedrima zajednice (ili čak institucije).

[2] U Jugoslaviji prvi pregled tih pravaca dao je Josip Berger u knjizi »Treći roditelj« (1986), a glavni promotori i pioniri bili su još Kostić i Klisić u Beogradu, i Stritih, Lamovec i autor ovog zapisa u Ljubljani.

[3] Razlika između grupa za samopomoć i uzajamnu pomoć je, nominalno, u tome, da se prve sastaju kako bi ljudi kroz interakciju naučili kako da pomognu sebi samom, dok je svrha drugih da si članovi pomažu među sobom. Prve se više nalik na psihoterapijske grupe (ponekad i sa sličnom zabranom druženja van grupnih sastanaka, druge pak više nalikuju na socijalni rad u tome da si članovi grupe pomažu u stvarnim poteškoćama i drugim stvarima van grupnih sastanaka, u zbilji.

[4] Često se to događa kad grupa barem djelomično postigne svoj cilj. Tada se može okrenuti prema sebi i vrlo vjerojatno je da se pojave narcizmi vodećih figura koje kao da vide grupu više kao oruđe u ostvarivanju svojih osobnih dobiti nego obratno. Southgateov rad bio je usmjeren baš u takvu vrstu grupa i procesa u njima. Utisak je da, premda u velikoj mjeri uspješan, mu fale još nešto. Što?

[5] Više o tome u nastavku i u »Timovi kao način interdisciplinarne suradnje« (Flaker 1996).

[6] Što može značiti aktere koji će koristiti ishode istraživanja – što često znači i korisnike usluga socijalnog rada.

Zašto (opet) grupna dinamika? (predgovor)

Pri kraju prošle akademske godine kolegama koji vode studij socijalnog rada u Osijeku trebala je pomoć (iliti podrška) pri izvođenju kolegija „Socijalni rad s grupom“. S jedne strane predstavljalo mi to dodatno (možda nepotrebno) opterećenje, s druge strane imao sam osjećaj solidarnosti, nuždu da pomognem kolegama na studiju koji je tek započeo i koji ima potencijal da postane nešto posebno u regiji. I do same teme imao sam ambivalentan stav. To je tema koja je označila početak moje stručne i znanstvene karijere, no nisam se već duže vremena njome bavio. Iz čisto banalnih razloga, jer su me s vremenom zaokupile druge teme, a i nije bilo potrebe – s time su se bavili drugi, pogotovo Bernard Stritih.^[1] Ali i taj vid socijalnog rada je s vremenom postao mrtva grana. Nije da se socijalni rad ne odvija više u grupama, no kao sub-disciplina, kao metoda s kojom mijenjamo čovjeka s paradigmatskim promjenama u socijalnom radu postala je redundantna. U smislu grupa i grupnog rada prevladale su grupe podrške, akcijske grupe i, dakako, timski rad u mnogolikim oblicima. Naravno da su pri tim oblicima rada znanje, vještine i iskustvo grupnog rada više nego korisne. No, ne kontekstualnost, po neki put i sektaštvo, su stvari koje smetaju i koje su me odvrnule od sustavnog bavljenja s grupnim treninzima, treninzima grupne dinamike.

Dio moje motivacije da se prihvatim ovog kolegija bila je i u izazovu da ponovo posjetim temu kojom sam se nekad intenzivno bavio, da ju kritički preispitam i da pokušamo napraviti nešto što će prevladati, ići ponad a-kontekstualnosti metode koja je bila itekako važna do početka osamdesetih godina prošlog stoljeća. Da učesnicima ponudimo kritičnu alatku, nešto čime će moći nešto napraviti i upotrijebiti u svakodnevnom socijalnom radu. Izvedbu kolegija pokušali smo zamisliti i sastaviti tako da ipak učesnici dobiju neka općenita saznanja i temeljno (reflektirano) iskustvo o grupama, ali i da istražimo kako se to odnosi na konkretnije oblike rada u grupama i sa grupama. Grupni rad smo željeli konkretizirati i kontekstualizirati već u prvom dijelu (npr. sociodramskim kodiranjem relevantnih situacija)^[2], a pogotovo u drugom, predstojećem dijelu u kojem ćemo se baviti oblicima grupnog rada i njegove upotrebe. Za mene osobno to bi značilo ustanoviti što od toga čime sam se bavio prije tri desetljeća vrijedi, što je upotrebljivo i kako to plasirati u socijalni rad u sadašnjosti. Pogotovo jer grupni procesi (paranoja, isključivanje, klike i sektaštvo) često osakaćuju namjere i ciljeve grupa koje preuzimaju plemenite ciljeve promjena – bilo u društvu bilo o socijalnoj skrbi.

Kao dobra osnova za te ciljeve poslužilo nam je djelo Johna Southgatea i Rosemary Randall (1980) koje povezuje značajne tradicije proistekle iz rada Wilhelma Reicha, Wilfreda R. Biona i Paola Freira^[3] i temelji se na istraživanju baš samostasalih grupa odnosno kooperativa ili zadruga i problema s kojima se takve skupine susreću. To što je to djelo u stripu doduše pretpostavlja, do neke mjere pojednostavljenje građe, ali s druge i obogaćenje koje pruža taj vizualni medij. Pojednostavljenje ni u kojem slučaju nije bagatelizacija tema, već njihov sažetak i sinteza. Naravno to je dobro za početak i treba je stvar pogledati u originalu i ići u dubinu (što se odnosi pogotovo na Biona i Freira).

Odlučih napisati seriju blogova na temelju iskustava i razmišljanja o njima prije, među i poslije seminara. Najprije radi učesnika – da se naš zajednički rad nastavi ovim putem i da imamo osnovu za nastavak; ali i da bude dostupno široj publici. Zato i pišem na hrvatskom (uz ispriku za pogreške). Uz to blog je baš onaj medij i forma koja mi omogućuje da pišem 'na dah', znači bez izdašnog provjeravanja literature što bi iziskivao neki drugi, znanstveniji format. Tako mi omogućava veću slobodu, no i to da barem nešto ostane zapisano, što bi se teže polučilo ako bi išao za temeljitijom razradom građe. Nadam se da će mi to donekle uspjeti (da me neće u međuvremenu preplaviti neke druge obaveze ili drugi tekstovi koji treba napisati J).

Referencije

Southgate, J. i Randall, R. (1980), Cooperative and Community Group Dynamics. London: Barefoot Books.

Vodopivec, K. (ur.) (1974): Maladjusted Youth: An Experiment in Rehabilitation. Lexington, Mass, Saxon House.

Vodopivec, K., Bergant, M., Kobal, M., Mlinarič, F. Skaberne, B. i Skalar, V. (1973): Spreminjanje vzgojnih metod v vzgojnem zavodu v Logatcu. Ljubljana, Inštitut za kriminologijo pri Pravni fakulteti.

Vodopivec, K., Bergant, M., Kobal, M., Mlinarič, F. Skaberne, B. i Skalar, V. (1974): Eksperiment u Logatcu: pokušaj uvođenja novih koncepcija u vaspitni zavod. Beograd, Savez društava defektologa Jugoslavije.

---

[1] Jedan od utemeljitelja suvremenog socijalnog rada u Sloveniji i jedan od mojih najznačajnijih mentora. On je u biti bio pionir grupnog rada u tadašnjoj Jugoslaviji, a i akcijskog istraživanja, rada u zajednici i dobrovoljnog socijalnog rada. S grupnim radom se susreo kada je Otto Wilfert iz Beča prvi put sustavno predstavio tu metodu rada slovenskoj stručnoj javnosti. To se odvijalo u okviru „Eksperimenta u Logatcu“ (Vodopivec 1973, 1974) – prestrojavanja odgojnog doma u kojem su grupni rad i demokratski, tada nazvani „permisivni“, pristup odgoju osnovna polazišta. Između učesnika tih prvih „grupnih treninga“ vjerojatno je baš on tu metodu najsustavnije i kontinuirano razvijao.

[2] To nam je dobro pošlo za rukom u vježbi u kojoj su učesnici igrali uloge 'roba' i 'gospodara'.

[3] Što donose Bion i Freire je prilično jasno – temeljne tekste o grupi i osvješćivanju, znači, kako grupe mogu mijenjati svijet. Unošenje Reicha donosi međutim orgazmičnu dimenziju odnosno mogućnost da grupu shvatimo u smislu Erosa, ili kako bi Reich rekao 'seksualne ekonomije', kao uznemirljivo i prije svega stvaralačko djelovanje i sjedinjivanje ljudi u zajedničkim pothvatima i stvaranju nečeg novog.

Dezinstitucionalizacija v Sloveniji (Dezinstitucionalizacija kot stroj 2. del)

V Sloveniji se je proces dezinstitucionalizacije začel zgodaj, vendar se je počasi razvijal. V poznih šestdesetih letih je v vzgojnem zavodu v Logatcu pod vodstvom Inštituta za kriminologijo (in sodelovanjem Vinka Skalarja) potekal eksperiment (Skalar, 1968; Vodopivec et al., 1973; Vodopivec et al., 1974; Vodopivec ur., 1974), ki je pokazal, da se zavod lahko spremeni, da lahko z ljudmi delamo drugače, z metodami, ki temeljijo na demokratičnih odnosih in na temelju ideje o »permisivni vzgoji« (Skalar, 1973). Eksperiment v Logatcu lahko upravičeno štejemo kot temelj sodobnega socialnega dela in socialne pedagogike, saj je dvignil stroko na bistveno višjo raven, uvedel metodično utemeljeno skupinsko delo,[1] pokazal na nujnost prepletanja raziskovalnega dela s praktičnih, v naš prostor je uvedel akcijsko raziskovanje in eksperiment, in pokazal, da je nujno za uspeh lokalnega eksperimenta povezati in dinamizirati celo mrežo raznih služb in strokovnjakov.[2] Logatec je postal tudi šola in drevesnica strokovnjakov, ki so v nadaljevanju igrali pomembno vlogo pri uveljavljanju sprememb v drugih zavodih in tudi inovacij v socialnem delu in pedagogiki nasploh.

V sedemdesetih letih je sledila inkubacijska doba s številnimi akcijsko-raziskovalnimi projekti na področju dela z otroki in mladostniki. Demokratizacija ustanov se je prenesla tudi na zapore (Mlinarič, Petrovec). Hkrati pa sta Anica Kos in Bernard Stritih začela z vrsto akcijskih raziskav, ki jim je bila rdeča nit prostovoljno delo. Najpomembnejši so bili poletni tabori za otroke, ki so vključevali otroke in mladino in z raznimi oznakami v prostočasovne skupnostne organizacije. Ti projekti so imeli močno anti-avtoritarno noto, vključevali so stigmatizirane, pa tudi demokratizirali skupnosti s skupinskim in skupnostnim delom (Šuštaršič, R., Stritih, B. in Dekleva, B., 1977; Stritih, B. in Mesec, B. 1977, 1979; Stritih et al., 1979a, 1979b, 1980, 1981; Mesec in Stritih, 1981).

V osemdesetih letih prejšnjega stoletja je prišlo do prve jasne artikulacije in sistematične poskusa dezinstitucionalizacije na področju zavodov za mladino in otroke. Franc Imperl in Irena Benedik iz Logatca sta 1981 ustanovila prvo stanovanjsko skupino,[3] temu je sledila razgradnja zavoda v Framu, ki se je preoblikoval v grozd stanovanjskih skupin v Mariboru. Pod Skalarjevim vodstom se je začela prva resnična dezinstitucionalizacija - preoblikovanje vzgojnih zavodov in mladinskih domov (Skalar, 1983, Skalar in Šelih, 1984; Skalar, 1986).

Ta prva (še socialistična) dezinstitucionalizacija je, glede na čas in okoliščine, bila izredno uspešna. Hkrati pa je nismo izpeljali do konca in dosledno, kar nam še zdaj povzroča preglavice in probleme. Da je bila uspešna lahko trdimo, saj so se trije zavodi (Fram, Predvor, Jarše) v celoti preoblikovali v stanovanjske skupine, več zavodov je ustanovilo stanovanjske skupine – večkrat je šlo za premik iz ruralnega področja v urbano okolje (Dekleva et al., 1993). Da je v Sloveniji razmeroma malo otrok v zavodih, pa je tudi posledica koordiniranega dela in sodelovanja vseh sektorjev in služb. Bistveno pa so prispevali k dezinstitucionalizaciji tudi strokovni razvoj rejništva, v veliki meri pa tudi razvoj skupnostnih služb in skupnostnega dela na področju mladih, sprva predvsem v okvirih prostovoljstva in novih oblik dela centrov za socialno delo.

Začeto delo se, žal, ni nadaljevalo, kar je povzročilo, da je v sistemu varstva in obravnave otrok ostalo več pomanjkljivosti. Predvsem je ostalo trdo jedro institucij (Radeče, Planina), kar določa obravnavo in oskrbo tudi v skupnosti. Z dvotirnim sistemom institucionalnega in skupnostnega varstva se je vzpostavil visok prag stanovanjskih skupin in, čeprav so bile sprva stanovanjske skupine namenjene tudi otrokom v sporu z zakonom in pa tistim, ki imajo hude vedenjske težave in duševne stiske, takih v stanovanjske skupine ne sprejemajo več. Za njih, če ne morejo živeti doma ali v rejniški družini, ni druge možnosti kot, da gredo v zavod.[4] K pomanjkanju alternativ prispeva tudi to, da se na tem področju po začetnih uspehih niso razvile intenzivne in proaktivne oblike posamične, individualne oskrbe in obravnave v skupnosti, ki bi slonele na enkratnih osebnih projektih ali načrtih in koordiniranih paketih storitev na ravni posameznika. Nasprotno strokovni razvoj je šel v smeri psihopedagoškega modela, ki zdaj ponovno na tem področju prevladuje. Koordinacija in sodelovanje služb na tem področju, ki je bilo značilno za prejšnja obdobja sta se v devetdesetih letih prejšnjega stoletja nehala. Da dezinstitucionalizacija na tem področju ni bila toliko uspešna, kot bi si želeli, pa je prispevalo tudi to, da je bila integracija, vključevanje v šolski sistem preveč papirnata in premalo polemična do segregiranih rešitev (posebnih šol in zavodov).

Hkrati pa se je ideja dezinstitucionalizacije v osemdesetih (in še tudi v devetdesetih) razširila tudi na druga področja. Najprej na področje duševnega zdravja in posebnih zavodov, saj smo cilje dezinstitucionalizacije – ukinitev ustanov in njihovo nadomeščanje s skupnostnimi službami – smo jasno oblikovali na mladinskih delovnih taborih v Hrastovcu[5] in v dejavnostih Odbora za družbeno zaščito norosti[6] (Flaker in Urek, 1988). V devetdesetih so to logiko, miselnost in način dela vzpostavile tudi YHD in Sonček na področju hendikepa.

Prve skupnostne službe na teh področjih  – stanovanjske skupine, dnevni centri, klubi, skupine za samopomoč, zagovorništvo in združenje uporabnikov in svojcev, pa tudi osebno načrtovanje in neposredno financiranje smo uvedli v devetdesetih letih v nevladnem sektorju (Flaker in Leskošek, 1995), a so ustanove ostale nedotaknjene. Resničen proces dezinstitucionalizacije se je začel v prvem desetletju tega stoletja s  preselitvami stanovalcev Hrastovca, temu zgledu pa so sledile tudi drugi zavodi.

Ko bi dezinstitucionalizacija morala postati vodilno načelo celotnega sistema, je proces zastal, deloma zaradi pomanjkanja politične volje[7] in deloma zaradi segmentacije sektorjev in poklicev. Takrat, leta 2010, smo se odločili za Iz-hod – 700 km dolg pohod od ustanove do ustanove namenjen ozaveščanju in spodbujanju dezinstitucionalizacije (Flaker in Rafaelič, 2012). Nacionalni program socialnega varstva je bolj odločno zapovedal dezinstitucionalizacijo posebnih in drugih zavodov, v tem trenutku pa pristojni uvrščajo dezinstitucionalizacijo v program črpanja sredstev iz evropskih skladov.

Da bomo lahko pripravili nacionalni projekt dezinstitucionalizacije in reformo sistema dolgotrajne oskrbe, se je treba vrniti k temeljnim pojmom totalnih ustanov, predvsem pa kar najbolje zastaviti proces, da bodo rezultati pravi. Če si resnično želimo izpeljati dezinstitucionalizacijo, potem moramo izumiti stroj, ki bo lahko izpodrinil ​​stroj totalnih ustanov. To ni problem samo pri nas, saj se celo v državah, kjer so ustanove v celoti ukinili, pojavijo elementi totalne ustanove, včasih v preobleki skupnostne oskrbe, včasih pa čisto očitno (centri za tujce in azilante). Dezinstitucionalizacija je koncept in ideologija, ki je še vedno pomembna tudi v državah, kjer so jo izvedli dosledno. Potrebna je za razvoj novih metod in za boju proti institucionalni praksi v skupnosti. Moramo torej identificirati elemente institucionalizacije in sestaviti proti-institucionalne protistrupe, saj bomo samo tako zastavili konkreten program dezinstitucionalizacije, ki se bo lahko izognil pastem institucionalizacije.

Literatura

Dekleva, B., Bečaj, J., Brandon, D., Flaker, V., Kobolt, A., Kranjčan, M., Skalar, V. Škrlj, J., Tizmonar, B., Tolar, J., Zagorc, S. in Žorga, S. (1993) Spremljanje uresničevanja in uspešnosti načrta prenove zavodskega obravnavanja otrok in mladostnikov z motnjami vedenja in osebnosti ter razvijanje sodobnejših oblik in vsebin dela v prenovljenih zavodih. Ljubljana, Inštitut za kriminologijo pri Pravni fakulteti.

Flaker, V. in Urek, M. (ur) (1988) Hrastovški anali za leto 1987, RK ZSMS, Ljubljana.

Flaker, V. in Leskošek, V. (1995) ‘The Impact of a Tempus Community Mental Health Training Programme on Slovenian Mental Health Social Work’, in International Perspectives of Health Social Work in the 1990s, S. Ramon (ur) ATSWE, London, str. 19–29.

Flaker, V. in Rafaelič, A. (2012) ‘Walkout’, Dialogue in Praxis, letn. 1–2, št. 1–2, str. 119–131, [Na spletu] Dosegljivo na: http://www.dialogueinpraxis.net/index.php?id=5&a=article&aid=19

Mesec, B. In Stritih, B. (1981) Družbena razslojenost in sodelovanje otrok in staršev v organizaciji prostega časa: projekt "Štepanjsko naselje II". Vestnik delavcev na področju socialnega dela 20(1): 4–35.

Mikuš-Kos, A. (1979) Nepoklicno prostovoljno preventivno in socialno terapevtsko delo z otroki in mladino: I. Ljubljana, Inštitut za sociologijo.

Skalar, V.  (1968) Kaj ovira osebje v kazenskih poboljševalnih domovih pri vzgojnih nalogah. Revija za kriminalistiko in kriminologijo, 1968, letn. 19, št. 3, str. 121-124.

Skalar, V. (1973) O pojmu permisivnosti : permisivnost - reakcija na srednjeveško avtoritarno pedagogiko. Vzgoja in izobraževanje, letn. 4, št. 2, str. 88-94.

Skalar, V.  (1982) Koncept vzgojnih zavodov. Ptički brez gnezda, maj 1982, let. 7, št. 19, str. 1-10.

Skalar, V, Šelih, A. (1984) ‚Vzgojni zavodi - stanje in perspektive‘. Socialno delo, 1984, letn. 23, št. 1, str. 17.

---

Skalar, V. (1986) ‘Načrt prenove zavodov za usposabljanje v srednjeročnem obdobju 1986-1990’, Iskanja, let. 4, št. 5, str. 61-65.

Stritih, B. (1979a) Štepanjsko naselje II. Ljubljana, Inštitut za sociologijo.

Stritih, B. (1979b) Nepoklicno prostovoljno preventivno delo z mladino v krajevni skupnosti in OZD: 2.del. Ljubljana, Inštitut za sociologijo

Stritih, B. (ur.) (1981) Prostovoljno socialno delo. Ljubljana, Višja šola za socialne delavce.

Stritih, B., Čačinovič Vogrinčič, G., Kunič, L., Flaker, V., Kavar-Vidmar, A., Mesec, B., Miloševič-Arnold, V., Rapoša-Tajnšek, P. in Stopajnik, F. (1980): Vpliv družbenega prostora na socializacijo otrok. Ljubljana, Višja šola za socialne delavce.

Stritih, B. in Mesec, B. (1977) Prostovoljno preventivno in socialnoterapevtsko delo z otroki. Rakitna - akcijskoraziskovalna naloga: socialnoterapevtska kolonija. Ljubljana, Inštitut za sociologijo.

Stritih, B. in Mesec, B. (1979) Štepanjsko naselje II: raziskava. Ljubljana, Inštitut za sociologijo.

Šuštaršič, R., Stritih, B. in Dekleva, B. (1977): Štepanjsko naselje I. Ljubljana, Inštitut za sociologijo.

Vodopivec, K., Bergant, M., Kobal, M., Mlinarič, F. Skaberne, B. in Skalar, V. (1973): Spreminjanje vzgojnih metod v vzgojnem zavodu v Logatcu. Ljubljana, Inštitut za kriminologijo pri Pravni fakulteti.

Vodopivec, K. (ur.) (1974) Maladjusted Youth: An Experiment in Rehabilitation, Saxon House, Lexington, Mass.

Vodopivec, K., Bergant, M., Kobal, M., Mlinarič, F. Skaberne, B. in Skalar, V. (1974): Eksperiment u Logatcu: pokušaj uvođenja novih koncepcija u vaspitni zavod. Beograd, Savez društava defektologa Jugoslavije.

---

[1] Gostovanja Otta Wilferta, ki je sodelavce eksperimenta, učil skupinske dinamike in skupinske občutljivosti (t. i. senzitivi treningi), so omogočila, da so se te spretnosti in znanja prenesla v Slovenijo in da je to postala ena od temeljnih metod usposabljanja socialnih delavcev in strokovnjakov v sedemdesetih in osemdesetih letih prejšnjega stoletja. Izvajali so jih predvsem Bernard Stritih (in njegovi kolegi na takratni Višji šoli za socialne delavce), Leon Lojk, Brane Martinovič in Janez Bečaj.

[2] Inštitut za kriminologijo je organiziral letna srečanja vseh akterjev in strokovnjakov, ki so delovali na področju mladostniškega prestopništva in dela z mladino: vzgojitelje v zavodih, delavce na centrih, sodnike in tožilce za mladoletnike, kriminaliste za področje mladostnikov, prostovoljce in druge.

[3] Dejansko so prvo stanovanjsko skupino ustanovili kakšnih deset let prej v VDC Tončke Hočevar, a je bilo to posledica nuje in ne premisleka. Dom v Šiški je bil namreč premajhen, dobili pa so v dar hišo v Zeleni Jami, kjer je potem živelo nekaj uporabnikov centra. Stanovanjska skupina, ki jo je ustanovil Logatec, pa je bila koncipirana kot alternativa zavodu, namenjena preselitvi iz zavoda in začetku novega načina dela.

[4] To je za delavce centrov za socialno delo velika strokovna frustracija, saj, kljub temu, da vedo, da zavod ni dobra rešitev za otroka, ne morejo zagotoviti druge rešitve.

[5] Hrastovec je bil simbol dezinstitucionalizacije v Sloveniji – najprej v poznih osemdesetih letih na mladinskih delovnih taborih, potem pa v prvem desetletju tega stoletja s prvimi preselitvami prebivalcev v skupnosti.

[6]  Odbor je bil gibanje, ki izšlo iz drugega tabora v Hrastovcu. Sprva je opozarjal na pravice uporabnikov in krivice v institucijah, pozneje (1992) pa je začel organizirati storitve (stanovanjske skupine, klub, samopomoč in zagovorništvo).

[7] Ovira, da bi se proces dezinstitucionalizacije v tej fazi polno izvedel, je bilo pomanjkanje novih virov in sredstev, zlasti stanovanj, pa tudi prevladujoča kultura skrbništva, ki je v osnovi ločevalna. Pri samem projektu v Hrastovcu pa je prišlo tudi do izgorevanja in nasprotij.